САМО ЈОШ СРПСКА МЕДИЦИНА КОРИСТИ ЛАТИНСКИ
Ја сам Жељко Филиповић, члан удружења „Ћирилица“ Београд повереништво Ниш. У оквиру активности нашег удружења на одбрани ћириличног писма, ја сам дошао на идеју да се обратим мојим пријатељима Србима лекарима који живе и раде у иностранству и да их замолим да нас упознају са праксом коришћења или некоришћења латинског језика у дијагнозама и рецептима које исписују тамошњи лекари. Зашто? Зато што смо се уверили да у последњих шездесетак година после Новосадског „договора“ из 1954. године држава Србија и основне националне институције – САНУ, Матица српска, СПЦ, Вукова задужбина, катедре за српски језик на филолошком и филозофским факултетима, а изнад свега лингвисти – нису на страни ћирилице, и да сви они у хору обмањују српски народ политичком фразом о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ са циљем да се у тишини и уз изнуђену и несвесну сагласност српског народа постигне прави циљ Новосадског „договора“ – искорењивање ћирилице из живота и памћења српског народа и њено замењивање хрватском латиницом.
У обмањивању српског народа предњачи академик Иван Клајн, човек који је јавности отворено рекао да он није за двоазбучје, него за једноазбучје, али на – латиници! Међу свим хорским обмањивачима народа, који су притворни, и желе да га лукаво преведу жедног преко воде, Клајн је бар једини искрен. Он подваљује српском народу да „без латинице не можете писати дијагнозе и рецепте; не можете писати научне формуле у математици, физици и хемији; не можете слати СМС поруке преко мобилних телефона; не можете имати регистарске таблице за кола; не можете радити на рачунарима“ итд. Ја сам таксативно једну по једну раскринкао све ове подвале и то фотографијама доказао. Пошто је у питању један академик, сигурно није у питању „незнање“, него свесно истрајавање на подваљивању, јер он у искорењивању ћирилице и њеном замењивању хрватском латиницом има неки лични материјални интерес.
Ја, који нисам из медицинске струке, одувек сам се питао зашто српски лекари имају потребу да се свом народу и својим пацијентима обраћају на – латинском језику, и увек сам сматрао да су у питању разлози психосоцијалне, а не „стручне или практичне“ природе; разлози које је још Стерија описао у својој „Покондиреној тикви“ кроз Фему. Ја сам прошлог пролећа оперисан, и после добијања Отпусне листе и напуштања болнице ја још увек од лекарâ нисам сазнао од чега сам оперисан, јер је дијагноза написана искључиво латинским језиком, и премапотписали су је собни лекар и начелник Хируршког одељења. Част српске медицине је спасла – сестра на пријемном одељењу, која ми је једноставно, српски, лепо и тачно рекла: „Препонска кила“! Све то су вероватно рекли и лекари потписници Отпусне листе, али – шифровано, латински. Зашто? Да ли српски лекари не говоре са својим пацијентима? Да ли они од њих нешто крију? Да ли скривање дијагноза од пацијената доприноси „унапређењу терапијског поступка и повећању изгледа излечења“, или је у питању „Фемин менталитет“?
Од свих Клајнових подвала овде ћемо видети раскринкавање његове подвале да „без латинице не можемо писати дијагнозе и рецепте“. Ја сам већ поставио питање: „Да ли сте у било којој дијагнози или рецепту видели слова Ž, Š, Č, Ć, Đ“? И одговорио: „За латинске дијагнозе и рецепте не треба нам хрватска латиница, него – латинска абецеда“! А баш то је суштина Клајнове подвале – да се под видом „латинских дијагноза“ прошверцује – хрватска латиница као „неизбежност за српски језик“!
Ево шта кажу лекари из Холандије, Америке и Немачке:
ХОЛАНДИЈА:
„Поштовани г. Филиповићу,
Да покушам да Вам одговорим (делимично – само за Холандију). До сада сам чекао јер сам покушавао да преко Скајпа упецам свог београдског друга и вршњака из Келна, који је тамо био један од водећих хирурга (сада је у пензији). Када га “упецам“, послаћу Вам одговоре о Немачкој.
Сада – Холандија: један од шокова који сам доживео је био да се латински практично уопште не користи. Имао сам доста мука док сам научио називе болести и дијагноза – углавном на народном (холандском) језику, који се увелико користе и у историјама болести. Латински називи – али и они углавном транскрибовани на холандски начин се користе само понекада. У мојој ужој професији (бактериологији/вирусологији), латинско/грчки се користе – за имена микроогранизама, из простог разлога што су бактерије и вируси невидљиви голом оку и били неприступачни народној терминологији – али болести изазване њима се ипак пишу народним језиком.
Болесник најчешће нема никакве папире када иде доктору. За 98% људи, први коме иду, је лекар опште праксе (“кућни лекар“), који је у скоро 100% случајева приватник и ради сам, или са још пар колега. Мој – у селу, је самац. Ја, као пацијент никада немам неке папире са собом, а чак ни неку здравствену књижицу – имам само једну картицу која је скоро идентична кредитној. То је све. Ако идем специјалисти – мој лекар (његова секретарица/сестра, или ја сам) заказује телефоном пријем и мимо мене шаље податке о болести. У болници (домови здравља не постоје) се обављају сви прегледи, специјалиста шаље налазе кућном лекару, разговара самном и евентуално ми даје текст са упутствима са објашњењем терапије. Ја немам, не видим, никакве папире, лабораторијске налазе, не добијам никакве рентгентске снимке које около носам, итд. Специјалисти међусобно размењују/шаљу налазе/рентг. снимке електронски и гледају их преко интернета.
Дакле: у Холандији су латинске дијагнозе практично одсутне.
Пацијенти углавном имају "своју" апотеку, која их познаје. Рецепти се пишу без оног уобичајеног латинског Rp./ S., D. итд., са именом лека - најчешће не оним комерцијалним, него генеричким (јефтинијим). За села, (као моје) у којима нема апотеке, апотека сваки пут шаље лекове за "мене" у праксу кућног лекара, где их ја подижем. У први мах, у апотеци не плаћам ништа, она наплаћује од осигурања, али ја морам да плаћам осигурању првих 320 евра годишње (2012 године) за лекове - а преко тога, све плаћа осигурање. За хроничне болеснике, пише се само једанпут рецепт, апотека издаје лекове за 3 месеца, и прави копију рецепта који важи за даље (док се терапија евентуално не промени). Све легалне апотеке (приватне) имају право да декларишу рачуне осигурањима.
За сада оволико. Немачка следи - када сазнам.
Срдачан поздрав из Холандије.
АМЕРИКА:
9.4.2012.:
Драги господине Филиповићу,
Прво да вам захвалим на неуморном труду "Ћирилице" на очувању српске културне баштине.
Друго, што се тиче Немачке, то не знам. У Америци, по ономе што сам имао прилике да прочитам, могу Вам рећи, да су пре 50-60 година сви рецепти писани латинским скраћеницама и енглеским мерама. Током 70-их година прошлога века, рецепти почињу да се пишу мешавином латинског и енглеског, као и метричким мерама. Оба система су била предавана у школама медицине и апотекарства.
Тако су, на пример, капљице биле писане као gtts (gottas), дневно је било QD, двапут дневно BID, пре спавања HS, OU за оба ока, итд. На пример, рецепт за очне капљице би изгледао овако:
Instill iiiii gtt OS QID and iii gtts OD HS x 10 days, then stop
што би апотекар прочитао као "ставити 5 капљицa у ЛЕВО око 4 пута дневно и 3 капљице у ДЕСНО око пре спавања за 10 дана и онда престати".
Иако су бројеви били писани на латинском, обично би се квантитет писао на начин како не би дошло до забуне, тако да је број 5 писан као пет јединица iiiii уместо латинског V. Такође, количине и тежине су писане пола метричким, а пола старим енглеским јединицама мере. Тако су на пример многи рецепти за течности писани у унцама (℥), док су други писани у милилитрима (ml); или у драмима за тежину (ℨ), као и зрнима (gr), како се којем доктору свидело.
Другим речима није било неких изричитих правила. Поред тога, многи су већ 80-их година прошлог века почели да пишу мање више све на метричким мерама, па су писали граме као Gm да би се разликовало од зрна, тo jest gr (grain), на пример: аспирин 80 Gm или аспирин 5 gr. Међутим и поред тога долазило је до знатних грешака при издавању лекова и до многих фаталних случајева.
Количина грешака је натерала медицинску праксу да промени начин писања рецепта, па су медицинске и фармацеутске школе сачиниле стандардни начин писања како би се смањила могућност грешака двојног система. У том процесу су латинске скраћенице избачене и замењене енглеским. Тако да би тај исти рецепт данас изгледао овако:
Instill seven drops in the LEFT eye four times a day and three drops in the RIGHT eye before bedtime for ten days, then stop.
Јапански рецепти су 90-их година прошлог века сви били исписани на јапанском. To je, верујем, и данас пракса. Имам негде примерак јапанског рецепта који сам скенирао, али морам да га потражим.
Шпански рецепти су на шпанском, који није много различит од латинског.
Данас се у медицинским школама не учи латински него енглески, јер је скоро цео научни рад штампан на енглеском. Сећам се да сам једном питао једног америчког колегу да ли је на медицини учио латински, а он ми је пола у шали и пола у збиљи одговорио "Не, учио сам медицину!"
Клајн је један професионални лажов јер му се може, па тако ствара и сопствену (али лажну) стварност да би оправдао самога себе. Познавање латинског нема никакве везе са ћирилицом. Латинске скраћенице се могу убацити и на рецептима писаним ћирилицом, али се исто тако могу писати на српском без латинских скраћеница!
Да лекарима и фармацеутима треба латиница, у то нема сумње, јер је медицинска наука данас штампана на енглеском, па им је потребно знање енглеског, а самим тим и латинске (а не хрватске) азбуке. Међутим, један просечан Србин нити мора да зна енглески да би живео у Србији, нити мора да зна било коју латиницу да би писао матерњим језиком.
Инжењерима треба знање физичких симбола, као што теолозима треба знање старогрчког и старохебрејског језика и писма. Странци који студирају славистику или руски језик морају да знају ћирилицу иако је свакодневно у животу никада не користе. То су потребе специфичних наука а не појединих обичних грађана Србије. За српски језик и више него довољна је само ћирилица.
С поштовањем.
10.4.2012:
Драги господине Филиповићу,
Написали сте "Србима се одсеца здрава нога да би им се уградила (латинска) протеза!" Духовито, али жалосно. Чињеница је да српски рецепти немају потребе да буду на латинском нити на латиници. Може се сасвим лепо на српском написати шта апотекар треба да уради. Особито ако је извесно да ће пацијент тај рецепт однети у српску апотеку!
Разуме се, српски апотекари и лекари треба да знају латински и латинске скраћенице у случају да неко донесе страни рецепт (ако је то дозвољено у Србији), али и из општег образовања да би могао да прати стручне часописе, итд.
У Америци страни рецепти нису важећи, па је то питање излишно. Па и да се данас рецепти пишу на латинском у Србији, то не значи да треба учити хрватску латиницу у школама, као што нико не учи медицинску хемију сем оних којима је потребна за стручну образовање!
У Јапану се учи основна 26-то словна латиница да би сви знали како се јапанске речи пресловљавају на енглески, који се учи од првог разреда основне школе. Али, за разлику од српског језика, јапанска проза се никада не пише латиницом. Латиница се види у неким рекламама или ако је потребно да би странци умели да изговоре реч или име.
У свакодневном животу, јапански се никада не пише латиницом, нити постоје јапанске књиге писане латиницом. Путокази су на јапанском и енглеском. Бројеви су данас писани као у целом свету, арапским симболима. Пре 100-так година још увек се употребљавао јапански начин писања бројева.
Јован Стерија Поповић још половином XIX века исмејава Србе који иду у Беч и "забораве" српски за пар година, јер је као било отмено говорити немачки. Можда је у Клајновој глави латински "достојнији" за рецепте, као да ће неко рутински носити те рецепте у иностранство! Проблем је да Срби себе не поштују. Иначе не би тражили „латинске протезе“.
Поздрав.
ХОЛАНДИЈА 10.4.2012:
Поштовани г. Филиповићу,
Значи – и у Америци, као и у Холандији – народни језик, без латинског (што не значи да лекари током школовања не уче и латинске термине).
Данас сам, најзад, успео да упецам мог пријатеља из Немачке, коме сам поставио исто питање као и Ви мени. Одговор је био буквално исти као мој (за Холандију) – уопште се у међулекарској комуникацији латински језик за дијагнозе не употребљава, него само немачки (писање колегама о пацијенту том и том и шта је код њега нађено).
Толико о медицини“.
Баш бих волео да видим како ће подваљивач Клајн исмејати Американце, Јапанце, Холанђане, Шпанце, Немце… који у медицинској документацији не користе латински језик, и понизити их примером српске „равноправности писама и богатства двоазбучја“!
Жељко Филиповић,
„Ћирилица“ Београд,
Повереништво Ниш.
Само још српска медицина користи латински
-
Жељко Филиповић
- Forumski student
- Posts: 16
- Joined: Thu Apr 26, 2012 8:56 am
Re: Само још српска медицина користи латински
U savremenoj medicini postoji nešto što se zove Međunarodna klasifikacija bolesti, i njena deseta revizija je sada u upotrebi. Doneta je na inicijativu Svetske zdravstvene organizacije, sa ciljem da se standardizuju nazivi bolesti, dijagnostika, parametri praćenja i statistike, a sve radi lakšeg praćenja, unapređenja lečenja i jednostavne razmene naučnih podataka. Naša zemlja zvanično koristi ovu klasifikaciju.
U MKB-10 svaka bolest ima svoju šifru, naziv na narodnom jeziku i naziv na latinskom jeziku. Evo veza za englesku i srpsku verziju:
http://apps.who.int/classifications/icd ... se/2010/en
http://www.stetoskop.info/mkb.php
Vidimo da mogućnost za pisanje dijagnoza na srpskom jeziku zvanično postoji. Zašto se ne koristi? Moje je mišljenje da razlozi uopšte nisu sebične niti pomodarske prirode, već predstavljaju splet različitih razloga:
- prvobitni razvoj nauke, a samim tim i medicine je pratila komunikacija na latinskom jeziku, shodno izvorima globalnog uticaja tog doba. Danas anglosaksonski globalni uticaj potiskuje romanski, jer su glavni centri naučnog razvoja u Americi i zapadnoj Evropi. Ukratko, prvi razlog je postojanje svetskih sila (ekonomskih, vojnih, naučnih, geostrateških...), koje se bore za moć, nad nama(koji nismo tako silni), preko uticaja kroz sve pore života.
- srpski lekari i profesori, koji su razvili našu medicinu u 19. i 20. veku su se školovali na zapadu - u Francuskoj, Austriji i drugim zemljama, i stoga su prenosili tamošnje uticaje u Srbiju. Medicinski fakultet u Beogradu je otvoren tek 1920. godine, a medicina se razvija vekovima. Zapadnjaci su pre nas stigli da razviju nauku i koriste latinski - ali oni su pre nas stigli i da ga napuste.
- u svakodnevnoj stručnoj komunikaciji, lekari među sobom koriste latinske, grčke, engleske izraze, koji su sažetiji i omogućavaju bržu razmenu informacija. Anatomija, fiziologija, patologija - razvile su se u stranim zemljama, i logično je da su im u osnovi strane reči. Tako da se "stručni žargon" često nesvesno prelije i ka nestručnim slušaocima (pacijentima)
- loša ekonomska situacija u našoj zemlji - ko sada, rekli bi neki, u najgore vreme, da razmišlja još i o nekakvom srpskom jeziku u medicini?
- tromost i nedovoljno vizionarstva, sklonost da ne razmišljamo o našoj sadašnjosti, već da prepisujemo već naučeno.
Mislim da su ovo razlozi koji su malo uverljiviji od mogućnosti da je prosto u pitanju "Femin mentalitet". Ne mislim da je latinski u medicini potreba, već proizvod naučne, umne i kulturne evolucije. Ne mislim da se od pacijenata bilo šta krije, niti da se bilo šta prećutkuje time što se koristi latinski. I malo mi je teško da poverujem da ste "operisani u neznanju" - lekari su dužni da pacijentu saopšte zbog čega se vrši intervencija, razloge i oblik operacije, pre izvođenja iste. Ako to nisu učinili, napravljena je stručna greška.
Želim da zamolim sve koji su spremni da traže razmevanje od lekara, uzvrate sa malo (ali zaista malo) razumevanja za lekare. Oni su ljudi, grešni kao i svi drugi, od kojih većina posvećeno radi težak i odgovoran posao, u teškim i čudnim vremenima. A kao i svuda, u svakoj bašti ima i korova...
Pošto sam se potrudio da razumem otkuda latinski kod nas u sadašnjem trenutku, baciću pogled u budućnost. Mislim da će u budućnosti i kod nas doći do izbacivanja latinskog, i zamene sa srpskim terminima, koji već postoje. Jednostavno, istorijski trenutak je takav da mnogo krupnije prepreke ne dozvoljavaju da se na ovo pitanje, koje je izuzetno važno, da i praktičan odgovor. Potrebno je da mi sami čuvamo naš jezik i kulturu, jer svi drugi žele da nam nametnu svoje breme, a sve zarad materijalne koristi. Ovaj svet ništa ne ceni, osim novca.
Ja pišem i potpisujem se ćirilicom. Vuku Karadžiću, koji nam je svojim neumornim radom, dao pismo i zauvek neprocenjivo obogatio kulturu, su savremenici zamerali da hoće da pokatoliči Srbe kada je iz latinice preuzeo slovo " j " , za srpsku azbuku. A danas, ćirilica je jedan od stubova naše kulture. Čuvajmo je jer je naša i lepa. Ali isto tako, znajmo i koristimo latinicu, učimo i druge jezike, učimo o drugim narodima.
"Pokoljenja djela sude; što je čije daju sv'jema!" Njegoš
U MKB-10 svaka bolest ima svoju šifru, naziv na narodnom jeziku i naziv na latinskom jeziku. Evo veza za englesku i srpsku verziju:
http://apps.who.int/classifications/icd ... se/2010/en
http://www.stetoskop.info/mkb.php
Vidimo da mogućnost za pisanje dijagnoza na srpskom jeziku zvanično postoji. Zašto se ne koristi? Moje je mišljenje da razlozi uopšte nisu sebične niti pomodarske prirode, već predstavljaju splet različitih razloga:
- prvobitni razvoj nauke, a samim tim i medicine je pratila komunikacija na latinskom jeziku, shodno izvorima globalnog uticaja tog doba. Danas anglosaksonski globalni uticaj potiskuje romanski, jer su glavni centri naučnog razvoja u Americi i zapadnoj Evropi. Ukratko, prvi razlog je postojanje svetskih sila (ekonomskih, vojnih, naučnih, geostrateških...), koje se bore za moć, nad nama(koji nismo tako silni), preko uticaja kroz sve pore života.
- srpski lekari i profesori, koji su razvili našu medicinu u 19. i 20. veku su se školovali na zapadu - u Francuskoj, Austriji i drugim zemljama, i stoga su prenosili tamošnje uticaje u Srbiju. Medicinski fakultet u Beogradu je otvoren tek 1920. godine, a medicina se razvija vekovima. Zapadnjaci su pre nas stigli da razviju nauku i koriste latinski - ali oni su pre nas stigli i da ga napuste.
- u svakodnevnoj stručnoj komunikaciji, lekari među sobom koriste latinske, grčke, engleske izraze, koji su sažetiji i omogućavaju bržu razmenu informacija. Anatomija, fiziologija, patologija - razvile su se u stranim zemljama, i logično je da su im u osnovi strane reči. Tako da se "stručni žargon" često nesvesno prelije i ka nestručnim slušaocima (pacijentima)
- loša ekonomska situacija u našoj zemlji - ko sada, rekli bi neki, u najgore vreme, da razmišlja još i o nekakvom srpskom jeziku u medicini?
- tromost i nedovoljno vizionarstva, sklonost da ne razmišljamo o našoj sadašnjosti, već da prepisujemo već naučeno.
Mislim da su ovo razlozi koji su malo uverljiviji od mogućnosti da je prosto u pitanju "Femin mentalitet". Ne mislim da je latinski u medicini potreba, već proizvod naučne, umne i kulturne evolucije. Ne mislim da se od pacijenata bilo šta krije, niti da se bilo šta prećutkuje time što se koristi latinski. I malo mi je teško da poverujem da ste "operisani u neznanju" - lekari su dužni da pacijentu saopšte zbog čega se vrši intervencija, razloge i oblik operacije, pre izvođenja iste. Ako to nisu učinili, napravljena je stručna greška.
Želim da zamolim sve koji su spremni da traže razmevanje od lekara, uzvrate sa malo (ali zaista malo) razumevanja za lekare. Oni su ljudi, grešni kao i svi drugi, od kojih većina posvećeno radi težak i odgovoran posao, u teškim i čudnim vremenima. A kao i svuda, u svakoj bašti ima i korova...
Pošto sam se potrudio da razumem otkuda latinski kod nas u sadašnjem trenutku, baciću pogled u budućnost. Mislim da će u budućnosti i kod nas doći do izbacivanja latinskog, i zamene sa srpskim terminima, koji već postoje. Jednostavno, istorijski trenutak je takav da mnogo krupnije prepreke ne dozvoljavaju da se na ovo pitanje, koje je izuzetno važno, da i praktičan odgovor. Potrebno je da mi sami čuvamo naš jezik i kulturu, jer svi drugi žele da nam nametnu svoje breme, a sve zarad materijalne koristi. Ovaj svet ništa ne ceni, osim novca.
Ja pišem i potpisujem se ćirilicom. Vuku Karadžiću, koji nam je svojim neumornim radom, dao pismo i zauvek neprocenjivo obogatio kulturu, su savremenici zamerali da hoće da pokatoliči Srbe kada je iz latinice preuzeo slovo " j " , za srpsku azbuku. A danas, ćirilica je jedan od stubova naše kulture. Čuvajmo je jer je naša i lepa. Ali isto tako, znajmo i koristimo latinicu, učimo i druge jezike, učimo o drugim narodima.
"Pokoljenja djela sude; što je čije daju sv'jema!" Njegoš
Ja i dalje verujem da vredi živeti za druge, a ti ?
-
Жељко Филиповић
- Forumski student
- Posts: 16
- Joined: Thu Apr 26, 2012 8:56 am
Re: Само још српска медицина користи латински
Хвала Вам што сте овом питању посветили пажњу и што сте образложили Ваше ставове.
Нисам оперисан "у незнању". Пре сусрета са лекарима имао сам срећу да наиђем на - сестру на пријемном одељењу! Од ње сам стекао "знање". Читавих 7 дана боравка у болници за време операције сам непрестано питао лекаре који су се смењивали у визитама:
"Могу ли да сазнам име лекара који ме је оперисао"?
Одговор је увек представљао чуђење: "Забога, зар је то проблем? Наравно да можете!"
Али ја после недељу дана понављања тог питања одох из болнице а да нисам сазнао име лекара који ме је оперисао. Штета. Задовољан сам ефектом интервенције, уградили су ми и неку "арматуру", па сада могу да поднесем и напоре који су ме и довели на операцију. Желео сам да човека и целу његову породицу једноставно - изведем на паклени нишки роштиљ!
Штета. Да ли је могуће да су се плашили да имам неке примедбе, па су међусобно "чували леђа"?
Штета. Нишки роштиљ је још лепши кад постоји и леп повод!
Нисам оперисан "у незнању". Пре сусрета са лекарима имао сам срећу да наиђем на - сестру на пријемном одељењу! Од ње сам стекао "знање". Читавих 7 дана боравка у болници за време операције сам непрестано питао лекаре који су се смењивали у визитама:
"Могу ли да сазнам име лекара који ме је оперисао"?
Одговор је увек представљао чуђење: "Забога, зар је то проблем? Наравно да можете!"
Али ја после недељу дана понављања тог питања одох из болнице а да нисам сазнао име лекара који ме је оперисао. Штета. Задовољан сам ефектом интервенције, уградили су ми и неку "арматуру", па сада могу да поднесем и напоре који су ме и довели на операцију. Желео сам да човека и целу његову породицу једноставно - изведем на паклени нишки роштиљ!
Штета. Да ли је могуће да су се плашили да имам неке примедбе, па су међусобно "чували леђа"?
Штета. Нишки роштиљ је још лепши кад постоји и леп повод!
-
Жељко Филиповић
- Forumski student
- Posts: 16
- Joined: Thu Apr 26, 2012 8:56 am
Re: Само још српска медицина користи латински
ЛЕКАР - ПОШТОВАЛАЦ ЈЕЗИКА
Председник Историјске секције Српског лекарског друштва проф. др Брана Димитријевић је и велики поштовалац српског језика. Сви садашњи и будући наши лекари би требало да га чују:
Брана Димитријевић
„Устав“ Српског лекарског друштва и савремени српски језик у медицини
(Приказ књиге Софије Мићић: „Студије о језику медицине у енглеском и српском“, Београдска књига, 2009.)
Неки ће, можда, рећи да се ова књига мирног упозорења Софије Мићић, појављује у минут до дванаест, неки, опет, „да је и та ствар већ пропала...“
Подсетићемо, ипак, на четврти члан некадашњег „устава“ Српског лекарског друштва, из времена када је оно основано, који говори о очувању српског језика. Донели су га, како примећује ауторка, лекари образовани на страним универзитетима, јер тада (1872) Медицински факултет у Србији још није постојао. Било је то доба великог преображаја, наглог бујања целокупне медицине, после победе Пастерове науке (1870), па се у том трену, у свим европским језицима, поставило једно те исто питање, може ли дотични језик то да прати? У овом случају српски, до јуче „говедарски“, како доказиваху Вукови противници. Заоштрено све до питања: или – или! Јер, ако може, онда и јесте језик, ако не може, онда то (више) није. Сетимо се да је др Сигмунд Фројд добио награду Гетеовог института за унапређење немачког језика; и да су језик и мисао, баш као што то истиче у својој књизи и Софија Мићић, тесно повезани.
Др Милан Јовановић – Батут у свом часопису „Здравље“ (1878 –1882) – који је излазио прво у Сомбору, потом на Цетињу – подстицао је читаоце да му пишу о називима ове или оне болести, како се она зове у њиховом крају, што ће, напослетку довести и до његовог (медицинског) речника, нажалост необјављеног. Мање видљив, али ни у ком случају не мање значајан, је и рад тадашњих уредника Српског Архива за целокупно лекарство, који су у сваком на штампање поднетом раду, помно оцењивали (и исправљали) обе стране, и стручну и језичку. Ово нарочито важи за дугогодишњег уредника, првог српског неуропсихијатра, др Јована Данића. Резултати се могу проверити и дан дањи, ако се упореде са те језичке стране ондашњи и данашњи чланци из поменутог часописа.
И у новинским огласима и на сачуваним таблама с насловима ординација из тог доба, на прелому векова, користио се само и само српски језик: породиљство, женске болести, унутрашње болести, болести ува, грла и носа, а не: акушерство, гинекологија, интерна медицина, оториноларингологија... И треба с поносом рећи да је тај „удар науке“ тадашњи српски језик издржао, без тешкоћа.
У тој бризи, у проучавању и посрбљавању медицинске терминологије стижемо већ половином прошлога века до Проф. др Александра Костића, коме и ауторка одаје највише признање за заслуге на том пољу. Али, он је и „последњи Мохиканац“. Лекара који би се данас бавили и тим послом више нема. Једно, што је кварење српског језика узело маха, друго, што баш та врста посла данас захтева добро познавање и лингвистике (па и психолингвистике) и целокупне медицине, што изискује тимски рад. Да је тако доказ су странице и странице књиге Софије Мићић, којима ауторка покушава да објасни садашње стање у лингвистици, да нас укратко упозна с њеним развојем, многобројним њеним појмовима, ставовима и теоријским поставкама.
Данас, истиче ауторка, све као да проистиче из енглеског језика. Енглески језик је већ више од пола века међународни језик медицине. Стога „кварења“ почињу већ одатле, иако су још увек незаобилазне основе целокупне медицинске терминологије старо грчки и латински језик.
Али, камо лепе среће да опасности по српски језик само одатле прете. Највећа опасност српском језику и у медицини прети од тога што сам српски језик није (још!?!), истиче ауторка, стандардизован. Говоримо ли, примера ради, српским или српскохрватским језиком? Томе треба додати покондиреност већине наших лекара који себе сматрају ученијим ако се у свакој прилици послуже нечим што је страно, додаје она. Макар и да је погрешно преведено или схваћено! Нису у питању само стручне књиге и чланци, реч је и о свакодневном писању историја болести, о предавањима, семинарским, магистарским, докторским радовима, најзад и о свакодневном говору. Овоме треба додати и „народно просвећивање“ по нашим новинама и часописима, које врви од ускостручних, покондирених, израза, који читаоцу мало користе али га воде, по давно изреченом запажању др Владана Ђорђевића (1872), надртом знању..
И уместо да бране и чувају српски језик, на шта би истина по старом „уставу“ Српског лекарског друштва обавезни били, да уживају у непресушном богатству српског језика, која доприноси јасности мисли, лекарски сталеж се данас сврстава у његове најупорније рушитеље.
Својевремено је писац ових редова са студентима пете (завршне) године Стоматолошког факултета Универзитета у Београду, извео овакав оглед. Усмено је на вежбама од студената затражио да му преведу реч периодонцијум. Остављајући им седам дана, до наредних вежби, да нађу одговор на то питање. Препоручивши им да се о томе распитају код својих наставника са других предмета, укључујући и оне с клинике која се посебно бави болестима потпорног зубног апарата. Близу 90% студената сматрало је ово питање неважним, па се даље нису ни распитивали, а они који јесу нису потом ни од кога могли добити одговор. Напослетку је један рекао периодонцијом = озубица. А на питање писца ових редова где је то нашао, одговорио је у том и том хрватском лексикону. У српском језику, међутим, периодонцијум је – позубница. (Атанасије Пуљо: Нега зуба, 1923.) Али, ову потоњу реч нико више не користи и не познаје.
У доба писања „устава“ Српског лекарског друштва, у Србији се писала само ћирилица. Не само у Србији већ и на целокупном српском културном простору. Знало се, у аустроугарској царевини, да сваки часопис, свака новина, свака књига штампана ћирилицом припада српском језику.
Ауторка, истина само овлаш дотиче и то питање, питање такозване „равноправности оба писама“, једно, што лично сматра да је реч о аксиому (српски језик = ћирилица), а друго што би расправа о овом вештачком и наметнутим питању учинила књигу знатно дебљом. Но, сва је прилика да расрбљивање српског језика потиче баш одатле. Јер се, већ деценијама, на прсте могу избројати стручни медицински часописи који се у Србији не штампају – хрватском латиницом, то јест, гајевицом. А то би било флагрантно кршење „устава“ Српског лекарског друштва, који, међутим, више није на снази.
Има ли излаза? Ауторка га види у хитном тимском раду лингвиста и лекара, у увођењу посебног предмета о српском језику у медицини на свим медицинским факултетима, чему би још требало придодати и позив уредницима медицинских часописа да посебну пажњу обрате и на језик. Али, авај! Данас уредници ту своју дужност по правилу препуштају лекторима, чак се „хвалећи“ речима „то је лекторово“!?
Неко ће, можда, приметити да све то не може бити ипак довољно за скори преображај, упирући прстом на чињеницу да се српски језик (јер није стандардизован) квари већ у основним и средњим школама, указујући и на недовољно јасан језик који се изодавна користи и у медијима, Потом, на утицај „Интернета“, тачније енглеског језика, који се углављује и тим путем. (Термини; сурфовање, улоговати се, кулер и итд.)
Како год било, ову изврсну, смирену, мада веома провокативну књигу, чије најјаче делове простор не допушта да буду цитирани у целини, требало би да има сваки лекар. Не само да је чита, већ и да по њој поступа, ако може.
Напомена:
Послато чим је књига изишла Српском Архиву, часопису са целокупно лекарство, основаном 1874. године. До данас овај приказ није објављен.
Нити ће бити.
Председник Историјске секције Српског лекарског друштва проф. др Брана Димитријевић је и велики поштовалац српског језика. Сви садашњи и будући наши лекари би требало да га чују:
Брана Димитријевић
„Устав“ Српског лекарског друштва и савремени српски језик у медицини
(Приказ књиге Софије Мићић: „Студије о језику медицине у енглеском и српском“, Београдска књига, 2009.)
Неки ће, можда, рећи да се ова књига мирног упозорења Софије Мићић, појављује у минут до дванаест, неки, опет, „да је и та ствар већ пропала...“
Подсетићемо, ипак, на четврти члан некадашњег „устава“ Српског лекарског друштва, из времена када је оно основано, који говори о очувању српског језика. Донели су га, како примећује ауторка, лекари образовани на страним универзитетима, јер тада (1872) Медицински факултет у Србији још није постојао. Било је то доба великог преображаја, наглог бујања целокупне медицине, после победе Пастерове науке (1870), па се у том трену, у свим европским језицима, поставило једно те исто питање, може ли дотични језик то да прати? У овом случају српски, до јуче „говедарски“, како доказиваху Вукови противници. Заоштрено све до питања: или – или! Јер, ако може, онда и јесте језик, ако не може, онда то (више) није. Сетимо се да је др Сигмунд Фројд добио награду Гетеовог института за унапређење немачког језика; и да су језик и мисао, баш као што то истиче у својој књизи и Софија Мићић, тесно повезани.
Др Милан Јовановић – Батут у свом часопису „Здравље“ (1878 –1882) – који је излазио прво у Сомбору, потом на Цетињу – подстицао је читаоце да му пишу о називима ове или оне болести, како се она зове у њиховом крају, што ће, напослетку довести и до његовог (медицинског) речника, нажалост необјављеног. Мање видљив, али ни у ком случају не мање значајан, је и рад тадашњих уредника Српског Архива за целокупно лекарство, који су у сваком на штампање поднетом раду, помно оцењивали (и исправљали) обе стране, и стручну и језичку. Ово нарочито важи за дугогодишњег уредника, првог српског неуропсихијатра, др Јована Данића. Резултати се могу проверити и дан дањи, ако се упореде са те језичке стране ондашњи и данашњи чланци из поменутог часописа.
И у новинским огласима и на сачуваним таблама с насловима ординација из тог доба, на прелому векова, користио се само и само српски језик: породиљство, женске болести, унутрашње болести, болести ува, грла и носа, а не: акушерство, гинекологија, интерна медицина, оториноларингологија... И треба с поносом рећи да је тај „удар науке“ тадашњи српски језик издржао, без тешкоћа.
У тој бризи, у проучавању и посрбљавању медицинске терминологије стижемо већ половином прошлога века до Проф. др Александра Костића, коме и ауторка одаје највише признање за заслуге на том пољу. Али, он је и „последњи Мохиканац“. Лекара који би се данас бавили и тим послом више нема. Једно, што је кварење српског језика узело маха, друго, што баш та врста посла данас захтева добро познавање и лингвистике (па и психолингвистике) и целокупне медицине, што изискује тимски рад. Да је тако доказ су странице и странице књиге Софије Мићић, којима ауторка покушава да објасни садашње стање у лингвистици, да нас укратко упозна с њеним развојем, многобројним њеним појмовима, ставовима и теоријским поставкама.
Данас, истиче ауторка, све као да проистиче из енглеског језика. Енглески језик је већ више од пола века међународни језик медицине. Стога „кварења“ почињу већ одатле, иако су још увек незаобилазне основе целокупне медицинске терминологије старо грчки и латински језик.
Али, камо лепе среће да опасности по српски језик само одатле прете. Највећа опасност српском језику и у медицини прети од тога што сам српски језик није (још!?!), истиче ауторка, стандардизован. Говоримо ли, примера ради, српским или српскохрватским језиком? Томе треба додати покондиреност већине наших лекара који себе сматрају ученијим ако се у свакој прилици послуже нечим што је страно, додаје она. Макар и да је погрешно преведено или схваћено! Нису у питању само стручне књиге и чланци, реч је и о свакодневном писању историја болести, о предавањима, семинарским, магистарским, докторским радовима, најзад и о свакодневном говору. Овоме треба додати и „народно просвећивање“ по нашим новинама и часописима, које врви од ускостручних, покондирених, израза, који читаоцу мало користе али га воде, по давно изреченом запажању др Владана Ђорђевића (1872), надртом знању..
И уместо да бране и чувају српски језик, на шта би истина по старом „уставу“ Српског лекарског друштва обавезни били, да уживају у непресушном богатству српског језика, која доприноси јасности мисли, лекарски сталеж се данас сврстава у његове најупорније рушитеље.
Својевремено је писац ових редова са студентима пете (завршне) године Стоматолошког факултета Универзитета у Београду, извео овакав оглед. Усмено је на вежбама од студената затражио да му преведу реч периодонцијум. Остављајући им седам дана, до наредних вежби, да нађу одговор на то питање. Препоручивши им да се о томе распитају код својих наставника са других предмета, укључујући и оне с клинике која се посебно бави болестима потпорног зубног апарата. Близу 90% студената сматрало је ово питање неважним, па се даље нису ни распитивали, а они који јесу нису потом ни од кога могли добити одговор. Напослетку је један рекао периодонцијом = озубица. А на питање писца ових редова где је то нашао, одговорио је у том и том хрватском лексикону. У српском језику, међутим, периодонцијум је – позубница. (Атанасије Пуљо: Нега зуба, 1923.) Али, ову потоњу реч нико више не користи и не познаје.
У доба писања „устава“ Српског лекарског друштва, у Србији се писала само ћирилица. Не само у Србији већ и на целокупном српском културном простору. Знало се, у аустроугарској царевини, да сваки часопис, свака новина, свака књига штампана ћирилицом припада српском језику.
Ауторка, истина само овлаш дотиче и то питање, питање такозване „равноправности оба писама“, једно, што лично сматра да је реч о аксиому (српски језик = ћирилица), а друго што би расправа о овом вештачком и наметнутим питању учинила књигу знатно дебљом. Но, сва је прилика да расрбљивање српског језика потиче баш одатле. Јер се, већ деценијама, на прсте могу избројати стручни медицински часописи који се у Србији не штампају – хрватском латиницом, то јест, гајевицом. А то би било флагрантно кршење „устава“ Српског лекарског друштва, који, међутим, више није на снази.
Има ли излаза? Ауторка га види у хитном тимском раду лингвиста и лекара, у увођењу посебног предмета о српском језику у медицини на свим медицинским факултетима, чему би још требало придодати и позив уредницима медицинских часописа да посебну пажњу обрате и на језик. Али, авај! Данас уредници ту своју дужност по правилу препуштају лекторима, чак се „хвалећи“ речима „то је лекторово“!?
Неко ће, можда, приметити да све то не може бити ипак довољно за скори преображај, упирући прстом на чињеницу да се српски језик (јер није стандардизован) квари већ у основним и средњим школама, указујући и на недовољно јасан језик који се изодавна користи и у медијима, Потом, на утицај „Интернета“, тачније енглеског језика, који се углављује и тим путем. (Термини; сурфовање, улоговати се, кулер и итд.)
Како год било, ову изврсну, смирену, мада веома провокативну књигу, чије најјаче делове простор не допушта да буду цитирани у целини, требало би да има сваки лекар. Не само да је чита, већ и да по њој поступа, ако може.
Напомена:
Послато чим је књига изишла Српском Архиву, часопису са целокупно лекарство, основаном 1874. године. До данас овај приказ није објављен.
Нити ће бити.
Re: Само још српска медицина користи латински
Ево да и ја користим ћирилицу на мрежи. 
Претходни редови су леп поглед на нашу прошлост, садашњост и поприлично неизвесну будућност. Заиста су препреке многобројне, али никако непремостиве. Оно што ја сматрам за највећи проблем нашег народа (а самим тим, и свих његових чинилаца - лекара, радника, политичара...), јесу лоша образованост и недовољна просвећеност. Склони смо да се хвалимо како наши људи по свету нижу стручне успехе, како смо изузетно паметни и у светском врху. Да, али за то су заслужни појединци, најбољи од нас, наши представници и наш понос. Већина нашег света се не може похвалити чак ни просечношћу! Школовању и општем знању се у српском народу не придаје велики значај. Зато смо и дошли где дођосмо, и зато смо увек средство, а никада циљ...
Питање српског језика у медицини је за мене од изузетне важности (јер је то моја будућност), посебно и зато што је то само део нашег великог и општег питања - ко смо и куда ћемо? Недостатак стандардизације је видљив свакодневно, то је посао који су прескочиле генерације, а сада је све теже спроводив јер је на делу глобализација у свим питањима. Са становишта својих могућности, ја ћу се трудити да чувам српски језик у српској медицини колико год је то могуће.
Ако имате још текстова са сличном темом, молио бих Вас да их овде поставите, мени је ова тема важна и занимљива, а верујем, и другима.
Само бих Вас молио, да ако је могуће, не буде непосредних осуда на рачун академика Клајна и других. Наведите нам њихове ставове и текстове, па нека "покољења дјела просуде".
Претходни редови су леп поглед на нашу прошлост, садашњост и поприлично неизвесну будућност. Заиста су препреке многобројне, али никако непремостиве. Оно што ја сматрам за највећи проблем нашег народа (а самим тим, и свих његових чинилаца - лекара, радника, политичара...), јесу лоша образованост и недовољна просвећеност. Склони смо да се хвалимо како наши људи по свету нижу стручне успехе, како смо изузетно паметни и у светском врху. Да, али за то су заслужни појединци, најбољи од нас, наши представници и наш понос. Већина нашег света се не може похвалити чак ни просечношћу! Школовању и општем знању се у српском народу не придаје велики значај. Зато смо и дошли где дођосмо, и зато смо увек средство, а никада циљ...
Питање српског језика у медицини је за мене од изузетне важности (јер је то моја будућност), посебно и зато што је то само део нашег великог и општег питања - ко смо и куда ћемо? Недостатак стандардизације је видљив свакодневно, то је посао који су прескочиле генерације, а сада је све теже спроводив јер је на делу глобализација у свим питањима. Са становишта својих могућности, ја ћу се трудити да чувам српски језик у српској медицини колико год је то могуће.
Ако имате још текстова са сличном темом, молио бих Вас да их овде поставите, мени је ова тема важна и занимљива, а верујем, и другима.
Само бих Вас молио, да ако је могуће, не буде непосредних осуда на рачун академика Клајна и других. Наведите нам њихове ставове и текстове, па нека "покољења дјела просуде".
Ja i dalje verujem da vredi živeti za druge, a ti ?
Re: Само још српска медицина користи латински
Samo ovo da prokomentarišem - bullseyeEriksimah wrote:Оно што ја сматрам за највећи проблем нашег народа (а самим тим, и свих његових чинилаца - лекара, радника, политичара...), јесу лоша образованост и недовољна просвећеност. Склони смо да се хвалимо како наши људи по свету нижу стручне успехе, како смо изузетно паметни и у светском врху. Да, али за то су заслужни појединци, најбољи од нас, наши представници и наш понос. Већина нашег света се не може похвалити чак ни просечношћу! Школовању и општем знању се у српском народу не придаје велики значај. Зато смо и дошли где дођосмо, и зато смо увек средство, а никада циљ...
!Polovina stanovništva nam je funkcionalno nepismena, imamo samo 6% visokoobrazovanog kadra, da ne govorim o PISA testovima, Šangajskoj listi i ostalim objektivnim pokazateljima gde smo trenutno.
"It seems to me that if you or I must choose between two courses of thought or action, we should remember our dying and try so to live that our death brings no pleasure on the world." John Steinbeck
-
Жељко Филиповић
- Forumski student
- Posts: 16
- Joined: Thu Apr 26, 2012 8:56 am
Re: Само још српска медицина користи латински
Поштујем Ваш захтев, не брините, неће их бити на овом месту! Ми за њега (ето, ни име му нисам поменуо!) имамо чак 7 (седам) наших сајтова (ето, ни линкове им нећу навести).Eriksimah wrote: Само бих Вас молио, да ако је могуће, не буде непосредних осуда на рачун академика Клајна и других. Наведите нам њихове ставове и текстове, па нека "покољења дјела просуде".
Међутим.
МЕЂУТИМ!
МЕЂУТИМ!
Шта ако су "покољења деценијама плански онеспособљавана да мисле својом главом и да накриво суде"?
-
Жељко Филиповић
- Forumski student
- Posts: 16
- Joined: Thu Apr 26, 2012 8:56 am
Re: Само још српска медицина користи латински
ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИЦИ УЈЗС
ПРЕДСЕДНИЦИ УЈЗС, проф. др. СНЕЖАНИ СИМИЋ
Отворено писмо
Поштована госпођо Симић,
Ја сам Жељко Филиповић из Ниша, члан удружења…. Извињавам се што Вам се обраћам овако самопозван, али имам извесне примедбе у вези са Вашим удружењем, па желим да Вас са њима путем овог отвореног писма и упознам. Ово писмо ће бити објављено и на сајту нашег удружења, као и Ваш одговор.
Све појаве у раду Вашег удружења на које имам примедбе имају заједнички узрок - разлоге психосоцијале природе, жељу да се имитирају други, жељу да се „личи на друге“. Лекари као људи који се баве најплеменитијим занимањем у целокупној историји људске цивилизације у народу се доживљавају као најважнија, најпотребнија и најдрагоценија професија, а као високообразовани људи већ сами од себе спадају у отмени свет, и они би требало да буду последњи од којих би се очекивала малограђанска „феминска“склоност ка имитирању. Та склоност би се пре могла очекивати од необразованих.
1) Прво, само име Вашег удружења – „Удружење за јавно здравље Србије“. Упркос целокупној досадашњој пракси употребе израза народно здравље, Ви сте се определили за израз „јавно“ само да бисте личили на оне од којих сте и преписали тај израз - на Американце. Деценијама смо имали министре народног здравља, и у Краљевини и под комунистима, и Ви и остали чланови удружења не бисте ништа изгубили на угледу и „отмености“ кад би и Ваше удружење имало назив „Удружење Србије за народно здравље“. Уосталом, и најнапреднији европски народи у ту сврху користе баш израз „народно здравље“.
2) Даље, на сајту Вашег удружења стоји објава: „Јесењи "Аква Вива "фестивал здравља“. Тај израз није у духу српског језика, него представља обичну имитацију америчког реда речи. У духу српског језика би био израз „Јесењи фестивал здравља „Аква вива““. Шта више, ни реч „фестивал“ овде није потребна. Боље би било смотра здравља. Српски језик је старији од Америке, и нема потребе да му Америка било шта „објашњава“. Некада је правилан и леп изговор био основни знак распознавања образованог човека, а данас чак и међу њима имамо оне који желе да „личе на друге“.
3) Поводом Нове године и Божића ви опет имитирате Американце. На пример, 26.12.2009. г. и 8.1.2011. г. члановима удружења упутили сте следећу честитку:
„Драги чланови Удружења за јавно здравље Србије, поштовани партнери и сарадници, желимо Вама и Вашим породицама пуно здравља , успеха у послу и много љубави.
Срећни празници!!!
Управни органи Удружења за јавно здравље Србије“.
Американци не смеју да помену „Божић“, полазећи од става да нису сви Американци – хришћани, па да се нехришћани не би осећали неугодно, они избегавају реч „Божић“, а онда се и ви у честиткама угледате на Американце, па изврдавате реч „Божић“ и имитирате их са „Срећни празници“. То код Срба никада није била пракса. Шта значи честитати празник, а не навести који празник је у питању? Боље би било кад бисте се угледали на Србе, а не на Американце.
4) На вашем сајту сте објавили израз: „Међународни дан борбе против злоупотребе дрога“. И тај израз сте преписали од Американаца. Код њих „дрога“ има двојако значење – и лек, и опојна дрога. Код нас „дрога“ нипошто не може да значи „лек“. Да ли код нас уопште постоји било каква „употреба“ дроге која у исто време не би била и злоупотреба дроге? Да ли је уопште потребан израз „злоупотреба дроге“? Не врши ли се тиме релативизација наркоманије? Овде иде и бесмислени израз „лаке дроге“. За мене је то само амнестирање наркоманије! Слушали смо једну докторку како на телевизији даје „дефиницију“ прекомерне дозе, па каже: „Прекомерна доза је кад се узме више него што је то нормално!“ Ово је ругање народу! Да ли докторка имплицира и нормалну дозу дроге? Ево, ја нисам лекар, а тврдим да знам тачну дефиницију прекомерне дозе:
„Свака доза је – прекомерна доза! И сама помисао да се узме дрога је већ – прекомерна доза!“
Када би се лекари угледали на Србе уместо на Американце, проблем дроге у Србији не би имао овакве размере.
5) Опет израз са вашег сајта: „Фитнесом до здравља“. Коме се ви обраћате – народу, испитној комисији или скупу лекара? Опет желите да „личите на Американце“, па макар вас Срби и не разумели! Понављам, српски језик је старији од Америке. Шта фали изразима „гимнастика, телесно вежбање, физичка активност“? Не стоји ли иза овога она тежња малограђанина: „Што сам им неразумљивији, изгледаћу им ученији и паметнији“? Један лекар који лечи наркомане, на телевизији каже: „Кад ми се наркоман обрати за помоћ, ја му пружим супорт!" Докторка физијатар каже како је свом пацијенту извршила ристорацију руке! Шта ће том пацијенту повратак покретљивости руке, важно је да нам је његова докторка ставила до знања да се бави и америчком литературом! Све је више лекара који више не врше простачки преглед, него – скрининг! Они такве изразе употребљавају као – статусни симбол, као Фема „микофо“!
6) „Едукација патронажних сестара“. Опет израз са вашег сајта. Опет статусни симбол. „Едукација“ је латински израз за васпитање. „Нонедукато“ значи неваспитан, а не необразован; „маледукато“ значи лоше васпитан, а не лоше образован, необразован. Шта бисте изгубили од отмености и угледа да сте једноставно, тачно и лепо рекли по српски – обука патронажних сестара, додатна, допунска обука?…
7) 7.8.2009. г. на вашем сајту: Изложба "Дувански дим је серијски убица". И то је преписивање америчког израза. Срби кажу вишеструки убица. Али онда Фема не би оставила утисак. Итд. Нажалост, тога има још доста.
Жељко Филиповић, Ниш.
ПРЕДСЕДНИЦИ УЈЗС, проф. др. СНЕЖАНИ СИМИЋ
Отворено писмо
Поштована госпођо Симић,
Ја сам Жељко Филиповић из Ниша, члан удружења…. Извињавам се што Вам се обраћам овако самопозван, али имам извесне примедбе у вези са Вашим удружењем, па желим да Вас са њима путем овог отвореног писма и упознам. Ово писмо ће бити објављено и на сајту нашег удружења, као и Ваш одговор.
Све појаве у раду Вашег удружења на које имам примедбе имају заједнички узрок - разлоге психосоцијале природе, жељу да се имитирају други, жељу да се „личи на друге“. Лекари као људи који се баве најплеменитијим занимањем у целокупној историји људске цивилизације у народу се доживљавају као најважнија, најпотребнија и најдрагоценија професија, а као високообразовани људи већ сами од себе спадају у отмени свет, и они би требало да буду последњи од којих би се очекивала малограђанска „феминска“склоност ка имитирању. Та склоност би се пре могла очекивати од необразованих.
1) Прво, само име Вашег удружења – „Удружење за јавно здравље Србије“. Упркос целокупној досадашњој пракси употребе израза народно здравље, Ви сте се определили за израз „јавно“ само да бисте личили на оне од којих сте и преписали тај израз - на Американце. Деценијама смо имали министре народног здравља, и у Краљевини и под комунистима, и Ви и остали чланови удружења не бисте ништа изгубили на угледу и „отмености“ кад би и Ваше удружење имало назив „Удружење Србије за народно здравље“. Уосталом, и најнапреднији европски народи у ту сврху користе баш израз „народно здравље“.
2) Даље, на сајту Вашег удружења стоји објава: „Јесењи "Аква Вива "фестивал здравља“. Тај израз није у духу српског језика, него представља обичну имитацију америчког реда речи. У духу српског језика би био израз „Јесењи фестивал здравља „Аква вива““. Шта више, ни реч „фестивал“ овде није потребна. Боље би било смотра здравља. Српски језик је старији од Америке, и нема потребе да му Америка било шта „објашњава“. Некада је правилан и леп изговор био основни знак распознавања образованог човека, а данас чак и међу њима имамо оне који желе да „личе на друге“.
3) Поводом Нове године и Божића ви опет имитирате Американце. На пример, 26.12.2009. г. и 8.1.2011. г. члановима удружења упутили сте следећу честитку:
„Драги чланови Удружења за јавно здравље Србије, поштовани партнери и сарадници, желимо Вама и Вашим породицама пуно здравља , успеха у послу и много љубави.
Срећни празници!!!
Управни органи Удружења за јавно здравље Србије“.
Американци не смеју да помену „Божић“, полазећи од става да нису сви Американци – хришћани, па да се нехришћани не би осећали неугодно, они избегавају реч „Божић“, а онда се и ви у честиткама угледате на Американце, па изврдавате реч „Божић“ и имитирате их са „Срећни празници“. То код Срба никада није била пракса. Шта значи честитати празник, а не навести који празник је у питању? Боље би било кад бисте се угледали на Србе, а не на Американце.
4) На вашем сајту сте објавили израз: „Међународни дан борбе против злоупотребе дрога“. И тај израз сте преписали од Американаца. Код њих „дрога“ има двојако значење – и лек, и опојна дрога. Код нас „дрога“ нипошто не може да значи „лек“. Да ли код нас уопште постоји било каква „употреба“ дроге која у исто време не би била и злоупотреба дроге? Да ли је уопште потребан израз „злоупотреба дроге“? Не врши ли се тиме релативизација наркоманије? Овде иде и бесмислени израз „лаке дроге“. За мене је то само амнестирање наркоманије! Слушали смо једну докторку како на телевизији даје „дефиницију“ прекомерне дозе, па каже: „Прекомерна доза је кад се узме више него што је то нормално!“ Ово је ругање народу! Да ли докторка имплицира и нормалну дозу дроге? Ево, ја нисам лекар, а тврдим да знам тачну дефиницију прекомерне дозе:
„Свака доза је – прекомерна доза! И сама помисао да се узме дрога је већ – прекомерна доза!“
Када би се лекари угледали на Србе уместо на Американце, проблем дроге у Србији не би имао овакве размере.
5) Опет израз са вашег сајта: „Фитнесом до здравља“. Коме се ви обраћате – народу, испитној комисији или скупу лекара? Опет желите да „личите на Американце“, па макар вас Срби и не разумели! Понављам, српски језик је старији од Америке. Шта фали изразима „гимнастика, телесно вежбање, физичка активност“? Не стоји ли иза овога она тежња малограђанина: „Што сам им неразумљивији, изгледаћу им ученији и паметнији“? Један лекар који лечи наркомане, на телевизији каже: „Кад ми се наркоман обрати за помоћ, ја му пружим супорт!" Докторка физијатар каже како је свом пацијенту извршила ристорацију руке! Шта ће том пацијенту повратак покретљивости руке, важно је да нам је његова докторка ставила до знања да се бави и америчком литературом! Све је више лекара који више не врше простачки преглед, него – скрининг! Они такве изразе употребљавају као – статусни симбол, као Фема „микофо“!
6) „Едукација патронажних сестара“. Опет израз са вашег сајта. Опет статусни симбол. „Едукација“ је латински израз за васпитање. „Нонедукато“ значи неваспитан, а не необразован; „маледукато“ значи лоше васпитан, а не лоше образован, необразован. Шта бисте изгубили од отмености и угледа да сте једноставно, тачно и лепо рекли по српски – обука патронажних сестара, додатна, допунска обука?…
7) 7.8.2009. г. на вашем сајту: Изложба "Дувански дим је серијски убица". И то је преписивање америчког израза. Срби кажу вишеструки убица. Али онда Фема не би оставила утисак. Итд. Нажалост, тога има још доста.
Жељко Филиповић, Ниш.
-
Жељко Филиповић
- Forumski student
- Posts: 16
- Joined: Thu Apr 26, 2012 8:56 am
Re: Само још српска медицина користи латински
Нишки часопис "Unus mundus" је објавио мој чланак "Телевизија - пуцањ у језик". Из тог чланка издвајам део о лекарима. Посетиоцима овог форума се извињавам што ће се - случајно - пар реченица из претходног чланка поновити и овде. Овај текст је објављен још 2009. године.
СКОРОЈЕВИЋИ МЕЂУ ЛЕКАРИМА.
Образован човек обично нема потребу за насилним „личењем на друге“, то је пре својство необразованих. Међутим, све људске врлине и мане су правилно распоређене на оба пола, све нације, све генерације, па и на све професије, па тако и на – лекаре, који су такође ипак само људи, па нажалост и скоројевићи. Вековима су српски лекари својим пацијентима вршили преглед. Сада је све више скоројевића међу њима који својим пацијентима врше – „скрининг“! Један лекар који се бави наркоманима каже како он својим пацијентима пружа – „супорт“! Један дечији лекар више не преписује и не даје лекове, него их „апликује“! Једна докторка физијатар прича како свом пацијенту врши „ристорацију руке“! Шта ће том пацијенту повратак покретљивости руке, шта ће му и сама рука, важно је да нам је његова докторка ставила до знања да се бави и литературом на енглеском. Лекари скоројевићи и несамосталне личности који наступају у телевизијским емисијама би се свом народу најрадије обратили на – латинском језику. Говоре као да су на испиту или на скупу лекара, а не пред народом, па се преслишавају из латинског и енглеског, и као да желе да се похвале својом неразумљивошћу у очекивању да ће тако испасти паметнији. Кога мисле да ће импресионирати својим изразима „хипертензија“, „дијареја“, „канцер“, „интервертебрални простор“, „дигестивни тракт“, „алексија“? За све то постоје и наше речи које су народу разумљиве – повишени притисак, пролив, рак, међупршљенски простор, органи за варење, губитак способности читања. Да ли ти болесници у белим мантилима стварно мисле да је човек оболео од пролива – простак, а кад оболи од дијареје, онда је отмен, даса? Кад оболи од рака, онда је простак, а кад оболи од канцера, онда му је упала секира у мед, имао се рашта и родити? Ја сам целог живота баш од наших лекарâ слушао израз „дијабеТИС“. Уосталом, како зову пацијента оболелог од те болести? ДијабеТИЧАР! Зашто баш дијабеТИЧАР? Па зато што је боловао од дијабеТИСА! А онда је нагло дошло до промене, па сада говоре „дијабеТЕС“, па чак и „дијаБЕТ“. Не замерам им употребу израза „дијабетес“, јер заиста та болест носи име „diabetes mellitus“, него им отворено постављам питање: Кад сте то приметили да се каже „дијабетес“, а не „дијабетис“? И одговарам им: Од кад сте у кућу увели парче жице звано кабловска телевизија, па сте могли видети како то раде Американци, који заиста пишу „diabetes“, а људи мисле да Американци одређују све на свету, па чак и српски језик. Док су Французи говорили „престиж“, Срби скоројевићи и имитатори су се правили невешти, а чим је и Американац рекао „престиж“, овакви Срби су одједном скочили на ноге лагане, и од тада у Србији више не постоји угледна награда, него само престижна награда! А чак и њихови љубимци Американци кажу „дајабиТИС“! Да, али што може Американац, не може Србин…
Оваквих скоројевића међу образованима нису поштеђене ни друге професије. Министар за људска права Светозар Чиплић 10.12.2008. г. наступа на ТВ „Б-92“, па каже: „Ми смо направили ужасан напредак!“ Да ли министар зна шта значи реч „ужасан“? Како „напредак“ може да буде – ужасан? Док је он то изговарао, на дну екрана је промицао текст: „За остале информације обратите се на наш веб адрес Б-92“. (Баш тако: веб адрес, veb adres!) Међу инжењерима је све више оних који су учећи технику, заборављали српски језик. У Чачку постоји издавачка кућа коју су њени образовани инжењери назвали „Компјутер књига“. (Шта ли му то беше придев?) Један инжењер је издао књигу намењену корисницима рачунара у којој је написао: „Пошто сте downloadovali, даљи поступак је“... (Шта ли му то беше „преузели“, „преснимили“, „скинули“, „прихватили“? Ми српски инжењери имамо паметнија посла него да памтимо толике српске речи!) На „Српској кабловској телевизији“ (српској!) српски инжењери су потпуно заборавили српски језик. Кад су први пут видели „dial-up“, истог тренутка су заборавили „телефон“. Уместо да филмове преводе, они их „локализују!“ Ја овакве учене људе називам узвишеним именом „цланови друства инзењера и техницара“.
СКОРОЈЕВИЋИ МЕЂУ ЛЕКАРИМА.
Образован човек обично нема потребу за насилним „личењем на друге“, то је пре својство необразованих. Међутим, све људске врлине и мане су правилно распоређене на оба пола, све нације, све генерације, па и на све професије, па тако и на – лекаре, који су такође ипак само људи, па нажалост и скоројевићи. Вековима су српски лекари својим пацијентима вршили преглед. Сада је све више скоројевића међу њима који својим пацијентима врше – „скрининг“! Један лекар који се бави наркоманима каже како он својим пацијентима пружа – „супорт“! Један дечији лекар више не преписује и не даје лекове, него их „апликује“! Једна докторка физијатар прича како свом пацијенту врши „ристорацију руке“! Шта ће том пацијенту повратак покретљивости руке, шта ће му и сама рука, важно је да нам је његова докторка ставила до знања да се бави и литературом на енглеском. Лекари скоројевићи и несамосталне личности који наступају у телевизијским емисијама би се свом народу најрадије обратили на – латинском језику. Говоре као да су на испиту или на скупу лекара, а не пред народом, па се преслишавају из латинског и енглеског, и као да желе да се похвале својом неразумљивошћу у очекивању да ће тако испасти паметнији. Кога мисле да ће импресионирати својим изразима „хипертензија“, „дијареја“, „канцер“, „интервертебрални простор“, „дигестивни тракт“, „алексија“? За све то постоје и наше речи које су народу разумљиве – повишени притисак, пролив, рак, међупршљенски простор, органи за варење, губитак способности читања. Да ли ти болесници у белим мантилима стварно мисле да је човек оболео од пролива – простак, а кад оболи од дијареје, онда је отмен, даса? Кад оболи од рака, онда је простак, а кад оболи од канцера, онда му је упала секира у мед, имао се рашта и родити? Ја сам целог живота баш од наших лекарâ слушао израз „дијабеТИС“. Уосталом, како зову пацијента оболелог од те болести? ДијабеТИЧАР! Зашто баш дијабеТИЧАР? Па зато што је боловао од дијабеТИСА! А онда је нагло дошло до промене, па сада говоре „дијабеТЕС“, па чак и „дијаБЕТ“. Не замерам им употребу израза „дијабетес“, јер заиста та болест носи име „diabetes mellitus“, него им отворено постављам питање: Кад сте то приметили да се каже „дијабетес“, а не „дијабетис“? И одговарам им: Од кад сте у кућу увели парче жице звано кабловска телевизија, па сте могли видети како то раде Американци, који заиста пишу „diabetes“, а људи мисле да Американци одређују све на свету, па чак и српски језик. Док су Французи говорили „престиж“, Срби скоројевићи и имитатори су се правили невешти, а чим је и Американац рекао „престиж“, овакви Срби су одједном скочили на ноге лагане, и од тада у Србији више не постоји угледна награда, него само престижна награда! А чак и њихови љубимци Американци кажу „дајабиТИС“! Да, али што може Американац, не може Србин…
Оваквих скоројевића међу образованима нису поштеђене ни друге професије. Министар за људска права Светозар Чиплић 10.12.2008. г. наступа на ТВ „Б-92“, па каже: „Ми смо направили ужасан напредак!“ Да ли министар зна шта значи реч „ужасан“? Како „напредак“ може да буде – ужасан? Док је он то изговарао, на дну екрана је промицао текст: „За остале информације обратите се на наш веб адрес Б-92“. (Баш тако: веб адрес, veb adres!) Међу инжењерима је све више оних који су учећи технику, заборављали српски језик. У Чачку постоји издавачка кућа коју су њени образовани инжењери назвали „Компјутер књига“. (Шта ли му то беше придев?) Један инжењер је издао књигу намењену корисницима рачунара у којој је написао: „Пошто сте downloadovali, даљи поступак је“... (Шта ли му то беше „преузели“, „преснимили“, „скинули“, „прихватили“? Ми српски инжењери имамо паметнија посла него да памтимо толике српске речи!) На „Српској кабловској телевизији“ (српској!) српски инжењери су потпуно заборавили српски језик. Кад су први пут видели „dial-up“, истог тренутка су заборавили „телефон“. Уместо да филмове преводе, они их „локализују!“ Ја овакве учене људе називам узвишеним именом „цланови друства инзењера и техницара“.
Re: Само још српска медицина користи латински
U ova dva teksta ima dosta istine, ali i mnogo više preterivanja. Kao prvo, mislim da Vi, zajedno sa piscima ovih redova, imate neki težak problem sa Amerikom, mržnja prema toj državi i svemu što iz nje potiče prosto izbija, vrišti iz ovih tekstova. Ja u tom svetlu Vaše pisanje ne mogu da prihvatim kao objektivno i kritičko.
Što se tiče upotrebe stranih, pre svega engleskih termina u medicini, slažem se da tu ima dosta onoga "daj da pričam nerazumljivo, da bih ispao mnogo pametan", ali ima i objektivnih okolnosti. Američka medicina (ne zdravstveni sistem, već medicinska nauka) je trenutno najbolja svetska medicina. Sve novine, sva istraživanja, sve smernice, ma bukvalno sve što moderna medicina zahteva dolazi iz SAD-a, a i ono malo što ne dolazi odatle, dolazi, opet, na engleskom jeziku. Veoma mali procenat udžbenika je preveden na srpski jezik i to je jedini vid literature koji može da se koristi na maternjem, a udžbenici su samo mali deo sredstava koja su jednom lekaru neophodna da bi ostao "u toku" sa medicinksom naukom. Sve ostalo (većina knjiga, časopisi, publikacije, internet stranice...) je na engleskom. I kako onda očekujete da neko ko godinama u svom poslu uči bukvalno na engleskom, vremenom ne počne i da taj engleski malo meša sa maternjim, pa to izgleda kako izgleda. Ni meni se to ne dopada, ali, u situaciji kad ja treba da razmišljam o tome kako na najbolji mogući način da pomognem pacijentu, samo mi još fali da dragocene moždane resurse
, trošim razmišljajući o tome kako se koja stručna reč kaže "narodski" .
Što se tiče upotrebe stranih, pre svega engleskih termina u medicini, slažem se da tu ima dosta onoga "daj da pričam nerazumljivo, da bih ispao mnogo pametan", ali ima i objektivnih okolnosti. Američka medicina (ne zdravstveni sistem, već medicinska nauka) je trenutno najbolja svetska medicina. Sve novine, sva istraživanja, sve smernice, ma bukvalno sve što moderna medicina zahteva dolazi iz SAD-a, a i ono malo što ne dolazi odatle, dolazi, opet, na engleskom jeziku. Veoma mali procenat udžbenika je preveden na srpski jezik i to je jedini vid literature koji može da se koristi na maternjem, a udžbenici su samo mali deo sredstava koja su jednom lekaru neophodna da bi ostao "u toku" sa medicinksom naukom. Sve ostalo (većina knjiga, časopisi, publikacije, internet stranice...) je na engleskom. I kako onda očekujete da neko ko godinama u svom poslu uči bukvalno na engleskom, vremenom ne počne i da taj engleski malo meša sa maternjim, pa to izgleda kako izgleda. Ni meni se to ne dopada, ali, u situaciji kad ja treba da razmišljam o tome kako na najbolji mogući način da pomognem pacijentu, samo mi još fali da dragocene moždane resurse
, trošim razmišljajući o tome kako se koja stručna reč kaže "narodski" ."It seems to me that if you or I must choose between two courses of thought or action, we should remember our dying and try so to live that our death brings no pleasure on the world." John Steinbeck
Re: Само још српска медицина користи латински
Мислим да ћемо се усагласити да нажалост - јесу. Толике године "диктатуре пролетаријата" и нису могле да опстану без најмање благог умног затупљивања "наших народа и народности". А сада, када смо се преобукли из црвеног у шарено, добили смо нове диктаторе - капитал и глобализацију. И једном и другом политичком систему одговара да им "поданици" буду непросвећени. Црвенима да би могли да владају над "себи једнакима", шаренима да би могли да зарађују од рада оних који имају "једнаке шансе у друштву". Заједнички именилац им је моћ! Култура и језик су само играчке у моћним рукама - данас ће служити нечему, сутра ћемо да их одбацимо, променимо. Стога је посао очувања сопствене културе и језика у великој мери лична борба против безличне масе. Мањина против већине. А није ли зато и занимљиво живети?Шта ако су "покољења деценијама плански онеспособљавана да мисле својом главом и да накриво суде"?
У претходна два списа се јасно види наша свакодневна некритичност према страним речима. Са једне стране је јак страни утицај, који је свеприсутан; са друге стране су наши борци ниског борбеног духа. Па затим...
...ове објективне околности - тек неколико вредних страних уџбеника је преведено! А наука стално напредује, потребно је користити савремене изворе података.I kako onda očekujete da neko ko godinama u svom poslu uči bukvalno na engleskom, vremenom ne počne i da taj engleski malo meša sa maternjim, pa to izgleda kako izgleda.
Понекад се заиста питам, да ли можда много захтевамо од људи? Већина жели да достојанствено живи свој живот, лепо заради, попије, поједе, без неких тешких размишљања о свету, људима, култури и језику.
Да ли ми превише захтевамо, или су неки само лењи?
Ja i dalje verujem da vredi živeti za druge, a ti ?
-
Жељко Филиповић
- Forumski student
- Posts: 16
- Joined: Thu Apr 26, 2012 8:56 am
Re: Само још српска медицина користи латински
Људима је својствено да када некога воле, не виде му мане, а када некога не воле, не признају му врлине. Када наше дете бежи из школе, кажемо - лаф, мангуп, даса, а када туђе дете ради то исто, кажемо - дрипац, олош. Ви на мене гледате по оној народној: "Купус гледа, месо вади". Дакле, интересује Вас само оно што Вам се неће допасти, па у томе и претерујете.nikolav wrote: Kao prvo, mislim da Vi, zajedno sa piscima ovih redova, imate neki težak problem sa Amerikom, mržnja prema toj državi i svemu što iz nje potiče prosto izbija, vrišti iz ovih tekstova.
Ја немам "проблем са Америком". Америка остаје Америка, са мном или без мене. Писао - не писао, говорио или ћутао, ја је не могу променити. Ја не нападам "Америку", него Србе који на силу желе да личе на Американце! То није исто.
Читајте што пише, а не оно што сте очекивали и пре читања.
Re: Само још српска медицина користи латински
Жељко, одлични текстови. Слажем се готово у свему што сте написали. Увек сам се питао зашто се код нас инфективне болести зову тако, а не заразне болести...или зашто уместо кожне и полне болести користимо дерматовенерологија. Треба да се угледамо на Македонце, на чијим се факултетима користе поменути називи. Да не говорим да су они по питању употребе ћирилице далеко испред нас.
Има ли ишта природније од коришћења термина из свог језика ако има апсолутно исто значење?! Страна реч може бити прихваћена, али она као таква никада неће бити потпуно у духу српског језика.
Нажалост, тренутна ситуација је најбољи показатељ колико ми Срби не водимо рачуна о свом језику и писму. Данас се највише простора у медијима даје онима који намећу систем вредности који каже да си заостао ако се залажеш за очување ћирилице. Ако покренеш питање употребе страних речи, одмах те сврстају у оне који су против напретка уз образложење како се све мења, па је ето природно да и ми прихватимо стране изразе иако у свом језику имамо потпуно одговарајуће са истим значењем. Не прихватам таква наметања зато што ми здрав разум каже да су неоснована. Не прихватам зато што управо друштва која се наводе као пример којем треба да тежимо највише држе до своје културе! Они који су путовали по иностранству знају о чуму пишем. Не морате да идете далеко, довољно је скокнути до Хрватске, Македоније, Бугарске...да не говорим о великој француској на пример.
Најгори су они који у сваком оваквом гесту виде некакву мржњу према другима. Најгласнији су наводни душебрижници који одмах скачу и лепе етикете национлисте, шовинисте и сличне будалаштине. Невероватно али истинито, баш такви су често они који највише вређају и шире мржњу. Погледајте шта је на форуму писао корисник који вас је оптужио да ширите мржњу а да вам текстови одишу шовинизмом, баците поглед на рецимо тему у вези пописа становништва односно о онима који се изјашњавају као верници. Е то се зове мржња на куб!
Жељко немојте да се осврћете на негативне коментаре појединаца. Радите као и до сада. Имате моју пуну подршку!
Како не би све остало на речима, могао бих да се учланим у ваше удружење. Молим Вас оставите неку информацију о вашем удружењу или неком које се бави истом проблематиком у Београду.
Има ли ишта природније од коришћења термина из свог језика ако има апсолутно исто значење?! Страна реч може бити прихваћена, али она као таква никада неће бити потпуно у духу српског језика.
Нажалост, тренутна ситуација је најбољи показатељ колико ми Срби не водимо рачуна о свом језику и писму. Данас се највише простора у медијима даје онима који намећу систем вредности који каже да си заостао ако се залажеш за очување ћирилице. Ако покренеш питање употребе страних речи, одмах те сврстају у оне који су против напретка уз образложење како се све мења, па је ето природно да и ми прихватимо стране изразе иако у свом језику имамо потпуно одговарајуће са истим значењем. Не прихватам таква наметања зато што ми здрав разум каже да су неоснована. Не прихватам зато што управо друштва која се наводе као пример којем треба да тежимо највише држе до своје културе! Они који су путовали по иностранству знају о чуму пишем. Не морате да идете далеко, довољно је скокнути до Хрватске, Македоније, Бугарске...да не говорим о великој француској на пример.
Најгори су они који у сваком оваквом гесту виде некакву мржњу према другима. Најгласнији су наводни душебрижници који одмах скачу и лепе етикете национлисте, шовинисте и сличне будалаштине. Невероватно али истинито, баш такви су често они који највише вређају и шире мржњу. Погледајте шта је на форуму писао корисник који вас је оптужио да ширите мржњу а да вам текстови одишу шовинизмом, баците поглед на рецимо тему у вези пописа становништва односно о онима који се изјашњавају као верници. Е то се зове мржња на куб!
Жељко немојте да се осврћете на негативне коментаре појединаца. Радите као и до сада. Имате моју пуну подршку!
Како не би све остало на речима, могао бих да се учланим у ваше удружење. Молим Вас оставите неку информацију о вашем удружењу или неком које се бави истом проблематиком у Београду.
"Да би био популаран мораш преузети ризик непопуларности."
-
Жељко Филиповић
- Forumski student
- Posts: 16
- Joined: Thu Apr 26, 2012 8:56 am
Re: Само још српска медицина користи латински
ИЗВЕШТАЈ И ИЗ ИТАЛИЈЕ:
Наш сународник из Италије прати ову тему, па нам је послао и свој прилог о коришћењу/некоришћењу латинског језика у дијагнозама и рецептима:
Наслов Лекари и латински језик
Од Barota Ds
За Удружење ЋИРИЛИЦА
Датум 2.5.2012. г. 23:22 ч.
Помози Бог.
Поштовани г. Филиповић,
Као прво желим да похвалим Вашу беспоштедну борбу за нашу ћирилицу и њено враћање на место које јој од давнина припада. Одмах да кажем да ми је Ваша адреса остала од прошле године кад сам Вам затражио базу ћириличних слова за мобилни тел. коју сте ми Ви наравно послали. Наставио сам да пратим Ваш рад и борбу за ћирилицу, а повод мог обраћања је текст о латинском језику који користе можда још само србски доктори. Наиме, ја сам последње четири године на привременом раду у Италији. Недавно сам отишао први пут на боловање. Оперисао сам колено, тако да сам дошао у контакт са италијанским докторима, рецептима, дијагнозама итд. Читајући извештаје Ваших пријатеља доктора из разних земаља заинтересовао сам се за ситуацију у Италији. Моје занимање нема везе са медицином нити са језицима, али надам се да ћу реално представити стање.
Сусревши се са првим рецептима и дијагнозама, дошао сам до изненађујућег сазнања. Мени као странцу са просечним познавањем италијанског језика није требао никакав преводилац и тумач докторске дијагнозе, јер је све на савременом итал. језику и врло разумљиво чак и мени. Ако се не варам само италијанска и енглеска абецеда су задржале изворни облик латинске абецеде, а савремени италијански као латински језик се мало разликује од старог италијанског, како су ми то мало објаснили Италијани, и мало више од изворног латинског. Моје мишљење је, ако је игде логично да се у медицини користи латински, онда је то Италија, а овде га не користе (не тврдим 100%, можда неке скраћенице и понека реч.) Кад Србину србски лекар напише дијагнозу на латинском, он може само да гледа у папир, док нпр. старији Италијани који мало боље познају стари италијански, а наравно и латински, без проблема би разумели латински, верујем и млађи Италијани. Просто не верујем да г. акад. Иван Клајн као стручњак за италијански језик не зна ову чињеницу, а у Србији каже да нам је хрватска латиница потребна за писање рецепата. Као што смо видели до сада у свим земљама лекари користе своје службено писмо, тако да Србима поред ћирилице не треба ни хрватска, нити латинска абецеда.
Ја ћу сада навести неколико примера и покушати да појасним. Ово је упут који сам добио после операције за наредну контролу, у којем се каже овде горе:
ОРТОПЕДСКИ ПРЕГЛЕД КРОЗ 45 дана (презиме доктора) -gg-је скраћеница giorni за дани, дана. У доњем реду је наведена врста повреде, шта је и кад рађено:
ПОВРЕДА ТЕТИВЕ ЧАШИЦЕ, ЛЕВО (SX-мислим да је латинска скраћеница), REINSERITO што би значило вероватно у нашој медицини ПРЕСПОЈЕНО, ПРЕУРАЂЕНО, ПРИПОЈЕНО 16.03.12. СА 2 ОСЛОНЦА. Глагол inserire - уклопити, уметнути, укључити и префикс re- поновљена радња.
Напоменућу још овде да сам приметио да наши доктори за чашицу колена користе латинску реч patella, док италијански користе реч rotula (из данашњег итал. вероватно изведену од ове латинске речи, али не користе латинску), затим за жиле, тетиве наши доктори користе латинску реч ligamentum или тачније лигамент, мало по србски рекао бих, док италијански доктори користе реч tendine која се такође користи у свакодневној употреби. Значи у Србији би доктор у опису операције написао да ми је оперисао ligamentum patellao, а овај у Италији је написао tendine rotuleo. На оваквим истим обрасцима се пишу и рецепти, нпр:Classe: A - CEFIXORAL*5CPR RIV 400mg Pz.1.
Не знам тачно јел име овог антибиотика комерцијално или опште, али би отприлике гласило овако ЦЕФИКСОРАЛ 5 ТАБЛЕТА ОД 400мг КОМАДА 1 (КУТИЈА). Classe А вероватно значи да је А класе, врсте антибиотик, CPR је скраћеница од compressa-таблета и Pz је скраћено од pezzo-комад.
Можда има нека грешкица, али рецимо да је веома разумљиво!
Овај извештај сам добио на последњој контроли пред терапије. Гласило би овако:
Скорашњи резултати, преспајање (поновно спајање) тетиве чашице тешко повређене, поцепане. Скида се фиксатор за колено (врста лонгете). Корисна је постепена физикална терапија за опоравак зглобности. Ослањање постепено потпомогнуто (мисли се на штаке). Наставити са КЛЕКСАНЕ (име инјекција за терапију) наредних 20 дана. Клиничка контрола кроз 40 дана. У међувремену вежбе изометричне контракције како је показано пацијенту. Поново ће се известити о тежини ситуације (стања, слике пацијента).
Овакав извештај се и код нас пише на србском, али мислим да је главни проблем са дијагнозама на латинском. Како рекосте да сте по отпуштању из болнице добили Отпусну листу на којој Вам ништа није било јасно, ја сам ето са мојим скромним познавањем италијанског језика знао тачно шта су ми оперисали. Дијагноза је гласила овако: DIAGNOSI - Lesione del tendine rotueleo del ginocchio sx. Што би значило: Повреда тетиве чашице левог колена. Ја заиста знам само пар речи латинског, што ми је остало од неког општег познавања медицине из Србије. Сматрам да су ово све речи које се користе свакодневно, а не латинске које уче и користе студенти нпр. за анатомију. Изгледа да су се доктори у осталим развијеним земљама тотално прилагодили
пацијентима, а наши још увек користе латински (као међународни медицински), који се како каже Ваш пријатељ из Америке више и не уче у школи.
Надам се да сам Вам колико толико помогао у Вашој борби и дочарао какво је стање у Италији, ако шта можете од овога Ви искористите.
Још једном да напоменем да је ово лично моје мишљење и оцена као обичног лаика из медицине и лингвистике.
С поштовањем,
Зоран Стојановић
Наш сународник из Италије прати ову тему, па нам је послао и свој прилог о коришћењу/некоришћењу латинског језика у дијагнозама и рецептима:
Наслов Лекари и латински језик
Од Barota Ds
За Удружење ЋИРИЛИЦА
Датум 2.5.2012. г. 23:22 ч.
Помози Бог.
Поштовани г. Филиповић,
Као прво желим да похвалим Вашу беспоштедну борбу за нашу ћирилицу и њено враћање на место које јој од давнина припада. Одмах да кажем да ми је Ваша адреса остала од прошле године кад сам Вам затражио базу ћириличних слова за мобилни тел. коју сте ми Ви наравно послали. Наставио сам да пратим Ваш рад и борбу за ћирилицу, а повод мог обраћања је текст о латинском језику који користе можда још само србски доктори. Наиме, ја сам последње четири године на привременом раду у Италији. Недавно сам отишао први пут на боловање. Оперисао сам колено, тако да сам дошао у контакт са италијанским докторима, рецептима, дијагнозама итд. Читајући извештаје Ваших пријатеља доктора из разних земаља заинтересовао сам се за ситуацију у Италији. Моје занимање нема везе са медицином нити са језицима, али надам се да ћу реално представити стање.
Сусревши се са првим рецептима и дијагнозама, дошао сам до изненађујућег сазнања. Мени као странцу са просечним познавањем италијанског језика није требао никакав преводилац и тумач докторске дијагнозе, јер је све на савременом итал. језику и врло разумљиво чак и мени. Ако се не варам само италијанска и енглеска абецеда су задржале изворни облик латинске абецеде, а савремени италијански као латински језик се мало разликује од старог италијанског, како су ми то мало објаснили Италијани, и мало више од изворног латинског. Моје мишљење је, ако је игде логично да се у медицини користи латински, онда је то Италија, а овде га не користе (не тврдим 100%, можда неке скраћенице и понека реч.) Кад Србину србски лекар напише дијагнозу на латинском, он може само да гледа у папир, док нпр. старији Италијани који мало боље познају стари италијански, а наравно и латински, без проблема би разумели латински, верујем и млађи Италијани. Просто не верујем да г. акад. Иван Клајн као стручњак за италијански језик не зна ову чињеницу, а у Србији каже да нам је хрватска латиница потребна за писање рецепата. Као што смо видели до сада у свим земљама лекари користе своје службено писмо, тако да Србима поред ћирилице не треба ни хрватска, нити латинска абецеда.
Ја ћу сада навести неколико примера и покушати да појасним. Ово је упут који сам добио после операције за наредну контролу, у којем се каже овде горе:
ОРТОПЕДСКИ ПРЕГЛЕД КРОЗ 45 дана (презиме доктора) -gg-је скраћеница giorni за дани, дана. У доњем реду је наведена врста повреде, шта је и кад рађено:
ПОВРЕДА ТЕТИВЕ ЧАШИЦЕ, ЛЕВО (SX-мислим да је латинска скраћеница), REINSERITO што би значило вероватно у нашој медицини ПРЕСПОЈЕНО, ПРЕУРАЂЕНО, ПРИПОЈЕНО 16.03.12. СА 2 ОСЛОНЦА. Глагол inserire - уклопити, уметнути, укључити и префикс re- поновљена радња.
Напоменућу још овде да сам приметио да наши доктори за чашицу колена користе латинску реч patella, док италијански користе реч rotula (из данашњег итал. вероватно изведену од ове латинске речи, али не користе латинску), затим за жиле, тетиве наши доктори користе латинску реч ligamentum или тачније лигамент, мало по србски рекао бих, док италијански доктори користе реч tendine која се такође користи у свакодневној употреби. Значи у Србији би доктор у опису операције написао да ми је оперисао ligamentum patellao, а овај у Италији је написао tendine rotuleo. На оваквим истим обрасцима се пишу и рецепти, нпр:Classe: A - CEFIXORAL*5CPR RIV 400mg Pz.1.
Не знам тачно јел име овог антибиотика комерцијално или опште, али би отприлике гласило овако ЦЕФИКСОРАЛ 5 ТАБЛЕТА ОД 400мг КОМАДА 1 (КУТИЈА). Classe А вероватно значи да је А класе, врсте антибиотик, CPR је скраћеница од compressa-таблета и Pz је скраћено од pezzo-комад.
Можда има нека грешкица, али рецимо да је веома разумљиво!
Овај извештај сам добио на последњој контроли пред терапије. Гласило би овако:
Скорашњи резултати, преспајање (поновно спајање) тетиве чашице тешко повређене, поцепане. Скида се фиксатор за колено (врста лонгете). Корисна је постепена физикална терапија за опоравак зглобности. Ослањање постепено потпомогнуто (мисли се на штаке). Наставити са КЛЕКСАНЕ (име инјекција за терапију) наредних 20 дана. Клиничка контрола кроз 40 дана. У међувремену вежбе изометричне контракције како је показано пацијенту. Поново ће се известити о тежини ситуације (стања, слике пацијента).
Овакав извештај се и код нас пише на србском, али мислим да је главни проблем са дијагнозама на латинском. Како рекосте да сте по отпуштању из болнице добили Отпусну листу на којој Вам ништа није било јасно, ја сам ето са мојим скромним познавањем италијанског језика знао тачно шта су ми оперисали. Дијагноза је гласила овако: DIAGNOSI - Lesione del tendine rotueleo del ginocchio sx. Што би значило: Повреда тетиве чашице левог колена. Ја заиста знам само пар речи латинског, што ми је остало од неког општег познавања медицине из Србије. Сматрам да су ово све речи које се користе свакодневно, а не латинске које уче и користе студенти нпр. за анатомију. Изгледа да су се доктори у осталим развијеним земљама тотално прилагодили
пацијентима, а наши још увек користе латински (као међународни медицински), који се како каже Ваш пријатељ из Америке више и не уче у школи.
Надам се да сам Вам колико толико помогао у Вашој борби и дочарао какво је стање у Италији, ако шта можете од овога Ви искористите.
Још једном да напоменем да је ово лично моје мишљење и оцена као обичног лаика из медицине и лингвистике.
С поштовањем,
Зоран Стојановић
-
Жељко Филиповић
- Forumski student
- Posts: 16
- Joined: Thu Apr 26, 2012 8:56 am
Re: Само још српска медицина користи латински
ПИСМО "ПОЛИТИЦИ"
Уредници рубрике ,,Међу нама'' - одговор на писмо „О јавном или народном здрављу - ко зна који пут!“ Политика, 25. 04. 2012.
Ствари су одавно јасне
Пошто се проф. др Снежана Симић упустила у лингвистичку анализу као лекар, подстакнуте смо да још једном изнесемо и објаснимо право тумачење датих назива. Понављамо да здравље никако не може бити јавно јер није у духу српског језика. То је буквалан превод синтагме ''public health’’. По проф. Симић значи могло би да постоји и ,,тајно здравље''; наиме, није реч о ,,јавности'' него о придеву ,,јаван'' који има ограничену употребу у српском језику. Проф. Симић помиње и синтагму ‘’population health’’ за коју пише да се преводи као ,,здравље становништва'' и да се употребљава као синоним за ,,јавно здравље''? Па, ако, по њеним речима, ,,јавно здравље...регулише појаве и проблеме који су од општег друштвеног интереса,'' зар није реч о НАРОДНОМ ЗДРАВЉУ, што је једино прихватљиво семантичко решење у српском језику. И на крају, еволуирање језичких појмова не подразумева неправилно превођење страних (махом енглеских) израза на српски језик, а конзистентност терминологије којој, по проф. Симић, ми треба да се прилагођавамо не значи буквално преузимање страних термина без њихове семантичке обраде и поштовања законитости српског језика. Из свега наведеног, намеће се логичан закључак да када изостане сарадња с лингвистима који се баве овом проблематиком, долази до увођења тзв. неадекватних англицизама, што се односи на неправилно преузете, преведене и преточене енглеске речи на српски језик.
Израз ,,јавно здравље”, по свему судећи, није „oдомаћен последњих двадесетак година” како пише проф. др Снежана Симић, потоњи помоћник министра здравља и његов саветник. Нпр. Одлука о оснивању Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут” објављена је у Службеном гласнику 17. јуна 2006. године (оснивач је Влада), а Стратегија о јавном здрављу објављена је 2009. год. Дакле, о таквом, јавном (уместо народном) здрављу није се ни могло код нас много раније чути и држати за израз који нас обавезује.
Насупрот томе, у установи која носи име овог великана Кућним редом (члан 22) из тридесетих година прошлог века „забрањено је пушење у просторијама где долази публика”, и то је добро разумео наш ондашњи народ, те је било обавезујуће. Овај бечки студент полиглота (говорио пет светских језика) угледао се у свом целокупном животу и раду на ставове својих професора, највише Хиртла и Рокитанског. Први је као анатом за лопатицу (scapulа) наводио све изразе у немачком народу а потоњи, патолог, говорио да се лекари „боре против болести које наваљују на народ”. Резултат ових утицаја била је Грађа за медицинску терминологију (брушена шездесет година) и његово животно дело и „књиге за народ” овог патријарха здравствене културе. Дакле, „требити језик” јер „стране речи туђински звече” а „наш језик је богат али све ризнице још нису отворене”. То су били одлучујући утицаји његових професора које je касније као државни питомац по највећим центрима Европе даље учврстио и пренео радећи за „овај поштени, добри нaрод”. Отуда његово име у називу установе за бригу о народном здрављу а остаде и реч из последњег његовог интервјуа „Господа ме консултују”. Мислим да овоме више не треба ништа додати. Ствари су јасне.
Проф. др Софија Мићић
Медицински факултет Универзитета у Београду
Др сц. мед. Славица Жижић Борјановић, Београд
Уредници рубрике ,,Међу нама'' - одговор на писмо „О јавном или народном здрављу - ко зна који пут!“ Политика, 25. 04. 2012.
Ствари су одавно јасне
Пошто се проф. др Снежана Симић упустила у лингвистичку анализу као лекар, подстакнуте смо да још једном изнесемо и објаснимо право тумачење датих назива. Понављамо да здравље никако не може бити јавно јер није у духу српског језика. То је буквалан превод синтагме ''public health’’. По проф. Симић значи могло би да постоји и ,,тајно здравље''; наиме, није реч о ,,јавности'' него о придеву ,,јаван'' који има ограничену употребу у српском језику. Проф. Симић помиње и синтагму ‘’population health’’ за коју пише да се преводи као ,,здравље становништва'' и да се употребљава као синоним за ,,јавно здравље''? Па, ако, по њеним речима, ,,јавно здравље...регулише појаве и проблеме који су од општег друштвеног интереса,'' зар није реч о НАРОДНОМ ЗДРАВЉУ, што је једино прихватљиво семантичко решење у српском језику. И на крају, еволуирање језичких појмова не подразумева неправилно превођење страних (махом енглеских) израза на српски језик, а конзистентност терминологије којој, по проф. Симић, ми треба да се прилагођавамо не значи буквално преузимање страних термина без њихове семантичке обраде и поштовања законитости српског језика. Из свега наведеног, намеће се логичан закључак да када изостане сарадња с лингвистима који се баве овом проблематиком, долази до увођења тзв. неадекватних англицизама, што се односи на неправилно преузете, преведене и преточене енглеске речи на српски језик.
Израз ,,јавно здравље”, по свему судећи, није „oдомаћен последњих двадесетак година” како пише проф. др Снежана Симић, потоњи помоћник министра здравља и његов саветник. Нпр. Одлука о оснивању Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут” објављена је у Службеном гласнику 17. јуна 2006. године (оснивач је Влада), а Стратегија о јавном здрављу објављена је 2009. год. Дакле, о таквом, јавном (уместо народном) здрављу није се ни могло код нас много раније чути и држати за израз који нас обавезује.
Насупрот томе, у установи која носи име овог великана Кућним редом (члан 22) из тридесетих година прошлог века „забрањено је пушење у просторијама где долази публика”, и то је добро разумео наш ондашњи народ, те је било обавезујуће. Овај бечки студент полиглота (говорио пет светских језика) угледао се у свом целокупном животу и раду на ставове својих професора, највише Хиртла и Рокитанског. Први је као анатом за лопатицу (scapulа) наводио све изразе у немачком народу а потоњи, патолог, говорио да се лекари „боре против болести које наваљују на народ”. Резултат ових утицаја била је Грађа за медицинску терминологију (брушена шездесет година) и његово животно дело и „књиге за народ” овог патријарха здравствене културе. Дакле, „требити језик” јер „стране речи туђински звече” а „наш језик је богат али све ризнице још нису отворене”. То су били одлучујући утицаји његових професора које je касније као државни питомац по највећим центрима Европе даље учврстио и пренео радећи за „овај поштени, добри нaрод”. Отуда његово име у називу установе за бригу о народном здрављу а остаде и реч из последњег његовог интервјуа „Господа ме консултују”. Мислим да овоме више не треба ништа додати. Ствари су јасне.
Проф. др Софија Мићић
Медицински факултет Универзитета у Београду
Др сц. мед. Славица Жижић Борјановић, Београд
-
Жељко Филиповић
- Forumski student
- Posts: 16
- Joined: Thu Apr 26, 2012 8:56 am
Re: Само још српска медицина користи латински
ПИСМО "ПОЛИТИЦИ" 2
У Српском лекарском друштву делује и група лекара који здравље српског језика не раздвајају од здравља самог народа. Саслушајмо и
др Славицу Жижић Борјановић:
Против „јавног“, против „кампање и промоције“,
јер о „здрављу народа“ је реч
Јасно је да је здравље „народно“. Добро или слабо, побољшано или погоршано, на завидном или незавидном нивоу, урушено или одлично, али никако није „јавно“. Ни борба за побољшање здравља народа није „кампања“, нити је тежња да се здравље начином живота очува – „промоција“ здравља. „Кампањом“ се назива и бомбардовање неке територије, а „промоција“ се врши најчешће да би се неки производ приближио тржишту. Те речи имају и друга значења, али се и даље не дотичу здравља и медицине. Рекла бих да се овде најпре ради о непознавању сопственог језика и значења речи. Српског језика, оног који је иначе велика, непрегледна ризница. Ради се ту о слабом знању матерњег језика, небризи за његово очување, и зато олаком прихватању страних речи. Није нам стало.
Некада нам беше стало и до новина на српском језику, па их покренуше двојица студената медицине у Бечу – Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић; беше нам стало и за Српски речник, па се ту нађе Вук Стефановић Караџић; до Матице српске; беше нам стало до отварања школа, Mедицинског факултета, Народног музеја и свега другог што чини културу једног народа. „Култура настаје у историји”, а народи ишчезавају уколико губе сопствени језик. Ми се тако нити довољно бринемо за очување матерњег језика, нити се довољно бринемо о здрављу народа. Језик је основа идентитета народа, а здравље је његово највеће богатство.
Ако нам само знање не може нико украсти, онда га стичимо; ако нам је језик матерњи, онда га љубоморно чувајмо; ако нам је здравље највеће богатство, онда га најпре назовимо правим именом. За овај случај мислим да не важи израз: „ Зови ме како хођеш, али ме немој разбити”. Јер овде је улог велики, несагледив, и о томе је у нашој појединачној побуни реч
Др Славица Жижић Борјановић, Београд
У Српском лекарском друштву делује и група лекара који здравље српског језика не раздвајају од здравља самог народа. Саслушајмо и
др Славицу Жижић Борјановић:
Против „јавног“, против „кампање и промоције“,
јер о „здрављу народа“ је реч
Јасно је да је здравље „народно“. Добро или слабо, побољшано или погоршано, на завидном или незавидном нивоу, урушено или одлично, али никако није „јавно“. Ни борба за побољшање здравља народа није „кампања“, нити је тежња да се здравље начином живота очува – „промоција“ здравља. „Кампањом“ се назива и бомбардовање неке територије, а „промоција“ се врши најчешће да би се неки производ приближио тржишту. Те речи имају и друга значења, али се и даље не дотичу здравља и медицине. Рекла бих да се овде најпре ради о непознавању сопственог језика и значења речи. Српског језика, оног који је иначе велика, непрегледна ризница. Ради се ту о слабом знању матерњег језика, небризи за његово очување, и зато олаком прихватању страних речи. Није нам стало.
Некада нам беше стало и до новина на српском језику, па их покренуше двојица студената медицине у Бечу – Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић; беше нам стало и за Српски речник, па се ту нађе Вук Стефановић Караџић; до Матице српске; беше нам стало до отварања школа, Mедицинског факултета, Народног музеја и свега другог што чини културу једног народа. „Култура настаје у историји”, а народи ишчезавају уколико губе сопствени језик. Ми се тако нити довољно бринемо за очување матерњег језика, нити се довољно бринемо о здрављу народа. Језик је основа идентитета народа, а здравље је његово највеће богатство.
Ако нам само знање не може нико украсти, онда га стичимо; ако нам је језик матерњи, онда га љубоморно чувајмо; ако нам је здравље највеће богатство, онда га најпре назовимо правим именом. За овај случај мислим да не важи израз: „ Зови ме како хођеш, али ме немој разбити”. Јер овде је улог велики, несагледив, и о томе је у нашој појединачној побуни реч
Др Славица Жижић Борјановић, Београд
-
Жељко Филиповић
- Forumski student
- Posts: 16
- Joined: Thu Apr 26, 2012 8:56 am
Re: Само још српска медицина користи латински
140-ТОГОДИШЊИЦА СРПСКОГ ЛЕКАРСКОГ ДРУШТВА
Члановима Српског лекарског друштва честитамо крсну славу Ђурђевдан.
Жељко Филиповић.
Члановима Српског лекарског друштва честитамо крсну славу Ђурђевдан.
Жељко Филиповић.
-
Жељко Филиповић
- Forumski student
- Posts: 16
- Joined: Thu Apr 26, 2012 8:56 am
Re: Само још српска медицина користи латински
ЈОШ ЈЕДАН СРБИН - ЛЕКАР ИЗ ХОЛАНДИЈЕ
У детаљном напису “О јавном или народном здрављу....“ ( "Политика", "Међу нама", 25.04.2012), гђа проф. др. Снежана Симић (уз навођење још низа својих титула) противи се употреби старог доброг српског термина “народно здравље“, и на основу потпуно излишног буквалног превођења англосаксонског термина “public health” износи масу – по мом мишљењу неумесних аргумената у корист “јавног здравља“. За "потврду исправности" свог става (јавно – а не народно здравље), она износи и примере из других земаља, па између осталог и из Холандије. Међутим, бар што се Холандије тиче, то је потпуно нетачно, и нејасно ми је откуд јој је тај податак? То тврдим, јер сам двадесетак година радио у самом холандском “Државном Институту за Народно Здравље...“ (Rijksinstituut voor de Volksgezondheid….”) и, као лекар-специјалиста медицинске микробиологије био један од начелника “Покрајинске лабораторије за народно здравље“ (Streeklaboratorium voor de volksgezondheid…) у једној од провинција. И иначе, у холандском језику, друштву, па и у медицини постоји јака и здрава тенденција одупирања преузимању и буквалном превођењу англосаксонских термина, ако већ постоји одомаћен и сасвим добар израз на народном језику. У Холандији нема лекара који сасвим пристојно не говори енглески, многи (па и ја) имају објављене радове у англоамеричким часописима, користећи њихову терминологију – а ипак се у својој земљи у стручној литератури држе народног језика. Српским љубитељима (искривљене или дословно преведене) англосаксонске терминологије бих од срца препоручио да (још једном?) прочитају доброг старог Јована Стерију Поповића – а нарочито његову “Покондирену тикву“. Можда ће променити мишљење, па и српски назив свог Удружења ( а на енглески треба свакако да га и даље прeводе као “Public Health….”).
Јован Качаки, доктор медицинских наука
Звамердам, Холандија.
У детаљном напису “О јавном или народном здрављу....“ ( "Политика", "Међу нама", 25.04.2012), гђа проф. др. Снежана Симић (уз навођење још низа својих титула) противи се употреби старог доброг српског термина “народно здравље“, и на основу потпуно излишног буквалног превођења англосаксонског термина “public health” износи масу – по мом мишљењу неумесних аргумената у корист “јавног здравља“. За "потврду исправности" свог става (јавно – а не народно здравље), она износи и примере из других земаља, па између осталог и из Холандије. Међутим, бар што се Холандије тиче, то је потпуно нетачно, и нејасно ми је откуд јој је тај податак? То тврдим, јер сам двадесетак година радио у самом холандском “Државном Институту за Народно Здравље...“ (Rijksinstituut voor de Volksgezondheid….”) и, као лекар-специјалиста медицинске микробиологије био један од начелника “Покрајинске лабораторије за народно здравље“ (Streeklaboratorium voor de volksgezondheid…) у једној од провинција. И иначе, у холандском језику, друштву, па и у медицини постоји јака и здрава тенденција одупирања преузимању и буквалном превођењу англосаксонских термина, ако већ постоји одомаћен и сасвим добар израз на народном језику. У Холандији нема лекара који сасвим пристојно не говори енглески, многи (па и ја) имају објављене радове у англоамеричким часописима, користећи њихову терминологију – а ипак се у својој земљи у стручној литератури држе народног језика. Српским љубитељима (искривљене или дословно преведене) англосаксонске терминологије бих од срца препоручио да (још једном?) прочитају доброг старог Јована Стерију Поповића – а нарочито његову “Покондирену тикву“. Можда ће променити мишљење, па и српски назив свог Удружења ( а на енглески треба свакако да га и даље прeводе као “Public Health….”).
Јован Качаки, доктор медицинских наука
Звамердам, Холандија.
Re: Само још српска медицина користи латински
морам да признам да ми је термин народно здравље некако прихватљивији од простог превођења англосаксонских израза...мислим да и МедФакс у Крагујевцу има докторантски смер народно здравље!
Тако да се у овом делу слажем са тобом.
Тако да се у овом делу слажем са тобом.
-
Жељко Филиповић
- Forumski student
- Posts: 16
- Joined: Thu Apr 26, 2012 8:56 am
Re: Само још српска медицина користи латински
ДЕЛО СРПСКОГ ЦРВЕНОГ КРСТА:
Санитетски пуковник Владан Ђорђевић, оснивач и први председник Црвеног крста Србије, лично је заслужан за овај догађај. Тако је оснивач нашег Црвеног крста схватао његову улогу.
Да се не заборави, у ова времена када нам децу уче да је сила исто што и правда, а моћ исто што и истина:
БУДИ ТАКО ХУМАН КАО ШТО ЈЕ БИЛА ХУМАНА СРБИЈА 1885.
За време рата против Бугарске у жестоким окршајима 1884./85. године свакодневно је страдало све више војника. Али, за разлику од Србије, која своје рањенике збрињава, Бугарска нема организован војни санитет, а њихови рањеници, препуштени самима себи, остајали су на месту рањавања. Због тога Европа прикупља помоћ и конвоји са санитетским материјалом спремни су да крену за Бугарску. Између европских конвоја и Бугарске испречио се фронт са српском војском.
Тада се догађа нешто што се у историји ратовања не бележи ни до тада, а ни касније: на захтев лекара аустријског Црвеног крста, Влада Србије је одобрила војној команди да за један дан прекине рат, отвори линију фронта и пропусти санитетски транспорт који је из Беча упућен у Софију. И не само то - Србија се придружује апелу из Европе, отвара своје војне магацине, додаје лекове, ћебад, кревете и све оно што је неопходно за отварање једне болнице у Бугарској. Тако Србија прилаже своју помоћ и залихе непријатељској земљи са којом је у ратном стању.
За овај преседан у светској историји ратовања, Међународни Црвени крст у Женеви доделио је специјално признање Црвеном крсту Србије, а у холу зграде Међународног Црвеног крста у Женеви стоји табла на којој пише „... Буди тако хуман као што је
била хумана Србија 1885. године...".
Санитетски пуковник Владан Ђорђевић, оснивач и први председник Црвеног крста Србије, лично је заслужан за овај догађај. Тако је оснивач нашег Црвеног крста схватао његову улогу.
Да се не заборави, у ова времена када нам децу уче да је сила исто што и правда, а моћ исто што и истина:
БУДИ ТАКО ХУМАН КАО ШТО ЈЕ БИЛА ХУМАНА СРБИЈА 1885.
За време рата против Бугарске у жестоким окршајима 1884./85. године свакодневно је страдало све више војника. Али, за разлику од Србије, која своје рањенике збрињава, Бугарска нема организован војни санитет, а њихови рањеници, препуштени самима себи, остајали су на месту рањавања. Због тога Европа прикупља помоћ и конвоји са санитетским материјалом спремни су да крену за Бугарску. Између европских конвоја и Бугарске испречио се фронт са српском војском.
Тада се догађа нешто што се у историји ратовања не бележи ни до тада, а ни касније: на захтев лекара аустријског Црвеног крста, Влада Србије је одобрила војној команди да за један дан прекине рат, отвори линију фронта и пропусти санитетски транспорт који је из Беча упућен у Софију. И не само то - Србија се придружује апелу из Европе, отвара своје војне магацине, додаје лекове, ћебад, кревете и све оно што је неопходно за отварање једне болнице у Бугарској. Тако Србија прилаже своју помоћ и залихе непријатељској земљи са којом је у ратном стању.
За овај преседан у светској историји ратовања, Међународни Црвени крст у Женеви доделио је специјално признање Црвеном крсту Србије, а у холу зграде Међународног Црвеног крста у Женеви стоји табла на којој пише „... Буди тако хуман као што је
била хумана Србија 1885. године...".