Лонг Ливе Ћирилица
Posted: Tue Feb 15, 2011 11:21 pm
Преузет текст са Блога Б92 (без дозволе):
Александар Ламброс
Из неког необјашњивог разлога у Србији ево већ коју деценију влада тренд истицања јавних натписа латиничним писмом и, у још необјашњивијем тренду, на неправилном енглеском. Пре неки дан сам пазарио у приватној радњи која се зове „Familly Marcet" Две грешке у две речи. А могла је лепо да се зове „Породична бакалница", или „Код Пере (Жике, Мике), како год да је име власника радње, еквивалетно оном чувеном француском „Chez ... " ... Није редак случај ни налетети на енглеске речи исписане ћирилицом (са све удвојеним словима) или на стране речи у српском транскрипту.
Неписменост је пандемијска. А рекао би човек да би се људи потрудили макар да им фирма буде истакнута како треба. Дакле, ни не знају колико не знају, претпоставка је да би у супротном некога питали. Посебно је питање како неписмени натписи уопште прођу неопходну регистрацију, тј. како надлежни за ову врсту административног посла уопште допуштају овакве ствари. А упрошћавање српског писма које се слави као велики културни препород а у циљу што боље описмењености народних маса, очигледно је промашило циљ.
Мимо ових случајева енглеских речи у ћириличном транскрипту, огромна већина јавних натписа је на латиници. Однос ћирилице и латинице и расправа о заступљености ова два писма у администрацији и свакодневном животу врућа је тема већ годинама уназад. И то врло исполитизована. Крајње упрошћено, они конзервативнији и традиционалистички настројени страну држе ћирилици доводећи је симболично у везу са културним идентитетом нације, док такозвани либерални и, условно речено, прозападно оријентисани, држе да је превласт латинице природна ствар у складу са њеним доминантним положајем у свету и потребом да се комуникација са остатком света учини што је могуће лакшом.
Уз успутну напомену да латиница ипак није доминантно писмо на свету - карти на којој су зеленом бојом обележене државе у којима је ћирилица званично писмо, треба додати и оне области у свету где се пише неким од писама југоисточне Азије, а које су уједно и најнасељеније области у свету, те грчко, јеврејско и арапско писмо - те да латиница ни у ком случају не олакшава комуникацију са остатком света (већ страни језици, махом енглески), случај ћирилице ваљало би пребацити на терен брендинга, где му је и место.
Ако је основни предуслов сваког успешног бренда визуелни идентитет и препознатљивост онда, уз владајући латинично-ћирилични метеж зачињен правописним хаосом, на том терену лоше стојимо. Укратко, странац који се затекне на овим просторима не може да стекне никакву представу о културолошком идентитету подручја на коме се затекао. А, руку на срце, то не могу ни они који на њему живе. Да латинично писмо није никаква компаративна предност на светском тржишту туристичких услуга сведоче бројни примери - Грчке (једне од светских туристичких сила), Кине и Јапана, Израела и Русије, те арапских земаља у којима је арапско писмо доведено до врхунског нивоа калиграфске уметности која је постала бренд за себе.
Путник намерник у Грчкој, на пример, одмах осети нешто од величине и сјаја античке културе и потоње византијске цивилизације, све захваљујући свеприсутном алфабету који чини да читава земља има препознатљив и јединствен визуелни идентитет. Већина туриста уложи трунку напора да прочита грчка слова имена улица на мапи за сналажење по граду, али за оне којима је то пренапорно, постоји уредан, додуше мање упадљив, латинични транскрипт.
Не једном сам од странаца чуо да је ћирилица писмо лепше од латинице. Посебно писана која сама по себи има нешто од калиграфске, или, српски речено, краснописне естетике. И не једном сам био замољен да их научим да своје име напишу ћирилицом која им делује тако егзотично.
Иако је лепша, по суду странаца који пишу латиницом, они којима је ћирилица део културног наслеђа олако је напуштају у корист латинице. Слично као и у случају односа према домаћим и страним производима где се странима даје предност чак и када су мање квалитетни и неконкурентнији од домаћих, део објашњења лежи у својеврсном комплексу ниже вредности бивших комунистичких земаља. Ћирилица се у том контексту повезује, захваљујући Русији, са сиромаштвом и комунизмом.
Можда ће мало позната чињеница да су српски језик и ћирилично писмо били званични језик и писмо у преписци између турске царевине и Дубровачке републике помоћи у њеној рехабилитацији. Остало је сачувано на десетине писама и аката султана Мурата I, Мехмеда II, Бајазита II, Селима I и Сулејмана II, издатих на српском и ћирилици. А на српској ћирилици се дубровачким властима обраћао и Скендер бег.
Најпре због своје особене визуелности и ликовних вредности а онда и због свих културолошких значења и асоцијација које у себи носи, ћирилица би на овим просторима морала доживети пуну рехабилитацију, и то не у оквиру политичког већ чисто естетског дискурса као предуслова за добар и успешан национални брендинг.
Глобализација у том смислу само помаже - извесна културолошка униформисаност која је прати диже цену и изазива занимање за особено и егзотично.
Александар Ламброс
Из неког необјашњивог разлога у Србији ево већ коју деценију влада тренд истицања јавних натписа латиничним писмом и, у још необјашњивијем тренду, на неправилном енглеском. Пре неки дан сам пазарио у приватној радњи која се зове „Familly Marcet" Две грешке у две речи. А могла је лепо да се зове „Породична бакалница", или „Код Пере (Жике, Мике), како год да је име власника радње, еквивалетно оном чувеном француском „Chez ... " ... Није редак случај ни налетети на енглеске речи исписане ћирилицом (са све удвојеним словима) или на стране речи у српском транскрипту.
Неписменост је пандемијска. А рекао би човек да би се људи потрудили макар да им фирма буде истакнута како треба. Дакле, ни не знају колико не знају, претпоставка је да би у супротном некога питали. Посебно је питање како неписмени натписи уопште прођу неопходну регистрацију, тј. како надлежни за ову врсту административног посла уопште допуштају овакве ствари. А упрошћавање српског писма које се слави као велики културни препород а у циљу што боље описмењености народних маса, очигледно је промашило циљ.
Мимо ових случајева енглеских речи у ћириличном транскрипту, огромна већина јавних натписа је на латиници. Однос ћирилице и латинице и расправа о заступљености ова два писма у администрацији и свакодневном животу врућа је тема већ годинама уназад. И то врло исполитизована. Крајње упрошћено, они конзервативнији и традиционалистички настројени страну држе ћирилици доводећи је симболично у везу са културним идентитетом нације, док такозвани либерални и, условно речено, прозападно оријентисани, држе да је превласт латинице природна ствар у складу са њеним доминантним положајем у свету и потребом да се комуникација са остатком света учини што је могуће лакшом.
Уз успутну напомену да латиница ипак није доминантно писмо на свету - карти на којој су зеленом бојом обележене државе у којима је ћирилица званично писмо, треба додати и оне области у свету где се пише неким од писама југоисточне Азије, а које су уједно и најнасељеније области у свету, те грчко, јеврејско и арапско писмо - те да латиница ни у ком случају не олакшава комуникацију са остатком света (већ страни језици, махом енглески), случај ћирилице ваљало би пребацити на терен брендинга, где му је и место.
Ако је основни предуслов сваког успешног бренда визуелни идентитет и препознатљивост онда, уз владајући латинично-ћирилични метеж зачињен правописним хаосом, на том терену лоше стојимо. Укратко, странац који се затекне на овим просторима не може да стекне никакву представу о културолошком идентитету подручја на коме се затекао. А, руку на срце, то не могу ни они који на њему живе. Да латинично писмо није никаква компаративна предност на светском тржишту туристичких услуга сведоче бројни примери - Грчке (једне од светских туристичких сила), Кине и Јапана, Израела и Русије, те арапских земаља у којима је арапско писмо доведено до врхунског нивоа калиграфске уметности која је постала бренд за себе.
Путник намерник у Грчкој, на пример, одмах осети нешто од величине и сјаја античке културе и потоње византијске цивилизације, све захваљујући свеприсутном алфабету који чини да читава земља има препознатљив и јединствен визуелни идентитет. Већина туриста уложи трунку напора да прочита грчка слова имена улица на мапи за сналажење по граду, али за оне којима је то пренапорно, постоји уредан, додуше мање упадљив, латинични транскрипт.
Не једном сам од странаца чуо да је ћирилица писмо лепше од латинице. Посебно писана која сама по себи има нешто од калиграфске, или, српски речено, краснописне естетике. И не једном сам био замољен да их научим да своје име напишу ћирилицом која им делује тако егзотично.
Иако је лепша, по суду странаца који пишу латиницом, они којима је ћирилица део културног наслеђа олако је напуштају у корист латинице. Слично као и у случају односа према домаћим и страним производима где се странима даје предност чак и када су мање квалитетни и неконкурентнији од домаћих, део објашњења лежи у својеврсном комплексу ниже вредности бивших комунистичких земаља. Ћирилица се у том контексту повезује, захваљујући Русији, са сиромаштвом и комунизмом.
Можда ће мало позната чињеница да су српски језик и ћирилично писмо били званични језик и писмо у преписци између турске царевине и Дубровачке републике помоћи у њеној рехабилитацији. Остало је сачувано на десетине писама и аката султана Мурата I, Мехмеда II, Бајазита II, Селима I и Сулејмана II, издатих на српском и ћирилици. А на српској ћирилици се дубровачким властима обраћао и Скендер бег.
Најпре због своје особене визуелности и ликовних вредности а онда и због свих културолошких значења и асоцијација које у себи носи, ћирилица би на овим просторима морала доживети пуну рехабилитацију, и то не у оквиру политичког већ чисто естетског дискурса као предуслова за добар и успешан национални брендинг.
Глобализација у том смислу само помаже - извесна културолошка униформисаност која је прати диже цену и изазива занимање за особено и егзотично.
?